I deca su pod stresom

Anksioznost u školskim klupama

Da li smo kao roditelji svesni da su i naša deca pod stresom u školi kao što smo i mi na poslu?

Da li smo svesni pritiska pod kojim su dok stiču osnovno obrazovanje ili ne želimo da otvorimo tu temu nadajući se da će samo proći… Ti pritisci su svakako stvarni.

Istraživanja pokazuju da su se tokom dvogodišnjeg perioda pojavili napadi stresa, anksioznosti i panike u 78% osnovnih škola, sa 76% povećanjem straha od akademskog neuspeha i 55 % povećanja depresija.

Tokom školovanja deca su sistematski pod pritiskom koji je uporediv sa nivoom stresa koji doživljavaju odrasli. Razlika je u tome što su odrasli dovoljno emocionalno pismeni i znaju načine kako da se oslobode stresa, a kad to nije slučaj, postoje jasni i definisani putevi i mogućnosti za pomoć. Učiti decu da budu emocionalno svesna, pismena i otporna je neverovatno važno.

Kako možemo da pomognemo deci da se izbore sa stresom?

    1. Možemo da uvedemo mindfluness kao našu i dečiju rutinu. Šta je to mindfulness i kako ga praktikovati sa decom možete pogledati ovde

Mindfulness za decu

Šta je to Mindfulness?

Šest načina da naučite decu mindfulness-u

 

Zašto je važno da radimo mindfulness?

Postoji mnogo dokaza o prednostima mindfulness-a ili vežbama svesne pažnje, uključujući i neurološke dokaze da se negativni putevi (sinapse) u mozgu mogu zameniti za samo nekoliko nedelja pozitivnim putevima (sinapsama).

Kroz svakondevno praktikovanje deca će naučiti kako da slušaju svoj unutrašnji glas, kako da se smire, kako da ne reaguju ishtrino kao i da razviju empatiju i saosećanje. Vežbe takođe stimulišu neurogenezu, stvaranje novih neurona u mnogim oblastima mozga, uključujući hipokampus koji je važan u učenju i pamćenju, a takođe je uključen u emocije.

   2. Radite vizualizaciju sa decom

Vizualizacija je poznata kao vitalno sredstvo za optimalan razvoj mozga za učenje socijalnih i samoupravnih veština i kognitivne fleksibilnosti (kreativnost).

Naučne studije pokazuju da redovno praktikovanje vizualizacije može:

  • Dovesti do talasa neurotransmitera dopamina koji može povećati motivaciju, posvećenost i pažnju
  • Ojačati imuni sistem kroz oslobađanje DHEA hormona i proteina
  • Povećati neuroplastičnost veza u mozgu. Deca mogu bukvalno da reprogramiraju svoj mozak razmišljajući pozitivnije i fokusirajući se na pozitivne misli
  • Boriti se protiv efekata negativnih osećanja

Zato je važno da „obučimo“ mozak da razmišlja pozitivnije kako bismo znali kako da se nosimo sa negativnim mislima, a da ih ne poričemo.

Naučne studije su pokazale da vizualizacija:

  • Formira kompleksne moždane veze u različitim područjima mozga – „neuroplastičnost“ pri čemu se mozak oblikuje kroz redovnu praksu
  • Poboljšava performanse dece u opuštanju sopstvenog tela i uma, upravljanju emocijama, ostvarivanju kreativnih ideja i fizičkih performansi dok se mozak priprema i telo reaguje kao da stvarno doživljava
  • Povećava nivoe endorfina da stvori osećaj „osećam se dobro“
  • Smanjuje nivo kortizola, pa smanjuje stres
  • Povećava opuštanje
  • Pomaže deci da nakon imaju više energije i ojačaju

Na našem instragam profilu imate u delu IGTV snimljene vizualizacije za decu kao i mindfluness za decu. 

Elem, da bi nam deca bila emocionalno zdrava, preduslov je da i mi budemo. 

P.S. Ovi koraci će vam sigurno promeniti život, ali postoji jedna začkoljica, morate da ih praktikujete svakodnevno.

Za sva pitanja, slobodno mi pišite.

Čitamo se u sledećem tekstu,

Dragana

Polazak u školu

Dragi učitelji, nastavnici i profesori,

Pišemo vam zato što uspeh našeg deteta u školi malo drugačije merimo u našoj porodici i želeli smo da budete svesni na koji način mi verujemo u našu ćerku. Ne šaljemo je u školu da postane najpametnija ili najbolja u bilo čemu. Nećemo meriti njen uspeh po rezultatima na testovima ili ocenama u elektronskom dnevniku. Sve dok ona uči i usavršava se, mi dajemo najvišu ocenu za njen trud.

Zapravo je šaljemo u školu kako bi mogla da vežba da postane otporna i samopouzdana. Tamo gde može da nauči kako da se nosi sa razočaranjem, da rizikuje, prihvati nove izazove, da padne i da ponovo ustane.

Da bi postala takva, znamo da su neuspesi i greške neoizostavani proces i znamo da će ih iskusiti u toku ove školske godine.

I zato se nadamo da će napraviti puno grešaka.
Nadamo se da će se boriti sa novim rečima, idejama i jednačinama.

Očekujemo da će sumnjati u sebe i svoje sposobnosti i da će se najverovatnije upoređivati sa drugarima iz razreda.

Takođe smo svesni da će imati onaj najveći strah da nije dovoljno dobra.

Nadamo se da će imati nove ideje, pokušati da uradi nove stvari a naročito one koje je plaše.

Verovatno će omanuti u mnogim od ovih stvari ove godine, a mi se radujemo tome! Ona ima sigurno mesto za sletanje i želimo da joj pokažemo da neuspeh nije toliko strašan i da uz pomoć podrške je sve mnogo lakše i moguće!

Nadamo se da će otkriti da je sve što je potrebno da bi bila uspešna već unutar nje i da je onakva kakva jeste dovoljna. Ne postoji test na zemlji koji bi mogao da ispita i oceni kakvo je ona neverovatno dete takva kakva jeste.
Primamljivo je ublažiti njen pad i zaštititi ga od razočaranja zbog neuspeha, ali pokušavamo da odgajamo devojku koja će postati hrabra, ljubazna, marljiva, zahvalna i otporna.

Shvatamo da ćete imati važnu ulogu u školi i u njenom životu ove godine. Pomozite nam da oblikujemo naše dete
na način gde će postati svesna sebe, svojih osećanja i osećanja drugih. Veoma smo zahvalni na doprinsu koji ćete dati u njenom odrastanju.

Cenimo sve što radite i veselimo se sjajnoj godini sa vama!

Zahvalni i ponosni roditelji

Povratak u školske klupe?! Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Jutros me je probudila poruka : „Dobro jutro, 1.9.2020. startujemo sa pripremama za predškolsko. Potrebna je velika sveska bez linija, u kockicama, lenjir, rezač, dvodelna pernica……“ Nisam iz prvog puta uspela sve da zapamtim, što od ranog jutra što od šoka da Tamina kreće u predškolsko. Početak nove školske godine može biti stresan i kada su okolnosti normalne, a kamoli u mesecima globalne pandemije. Preškolsko, za sada, sigurno počinje. Ali da li će škole? Kako će prvaci koji ni ne znaju šta znači škola i školska klupa? Kako će roditelji da organizuju posao i školu od kuće … Da li će raditi produženi boravak? To su pitanja koja su mi navrla čitajući poruku.

I roditelje i nastavnike brine sigurnost i zdravlje dece ali i i učenje i kako će se deca prilagoditi novoj normalnoj situaciji. S obzirom da sam i roditelj i nastavnik ne mogu da se ne zapitam kako da pomognemo i sebi i deci da prevaziđemo situaciji a da ostanemo emocionalno zdravi?!

Veoma je važno da shvatimo da će ovo što nam se dešava uticati na mentalno zdravlje dece i da kada se konačno vrate u školske klupe trebaće im puno emocionalne podrške.

Zbog svih novih mera koje se propisuju neki se roditelji brinu da će škola izgledati više kao zatvor, nego kao okruženje za učenje kada se njihova deca vrate u školske klupe, što postavlja pitanje:

Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Sada je važnije više nego ikad prepoznati važnost učenja o emocijama i šta razvijanje emocionalne inteligencije donosi deci. Ne samo zbog toga što će se lakše boriti sa stresom već zbog pozitivnog dugoročnog uticaja na mentalno zdravlje dece.

Veliki je procenat dece na koju je COVID-19 negativno uticao i to na traumatične načine:

  • Prenoešnje virusa na voljenu osobu
  • Lošija materjalna situacija zbog gubitka posla roditelja
  • Nisu bili u mogućnosti da dugo vreme vide članove svoje porodice
  • Viši nivo stresa roditelja
  • Deca nisu mogla da slave rođendane, druže se, idu u vrtić i igraju se na igralištu

Adam D. Brovn,  klinički docent na Odeljenju za dečiju i adolescentnu psihijatriju kaže : „Naše iskustvo može uveliko varirati na osnovu ne samo različitih nivoa izloženosti već i onoga što se dešava oko deteta. Moramo sagledati koje konkretne emocionalne i bihevioralne reakcije mogu ukazivati na traumatični stres kao što su trenutni stresori koji se dešavaju“.

Šta, kao roditelji, možemo da uradimo kako bi podržali našu decu da budu emocionalno zdrava?

  • Budite emocionalno i fizički dostupni svom detetu.
  • Ohrabrite svoje dete da priča sa vama o svojim osećanjima i mislima. 
  • Uvažite njihovu zabrinutost i pričajte sa njima o tome.
  • Poštujte detetove strahove bez obzira da li vam se čine „iracionalnim“.
  • Održavajte rutinu spavanja, jela i ostalih stvari koje radite kao porodica.
  • Omogućite deci, prilagođene uzrastu, da donose odluke, pružajući im osećaj sigurnosti i kontrole.

Naša deca mogu biti prestrašena zatvaranjem škola, socijalnim distanciranjem, nošenjem maski i promenama koje su domovi i škole doživeli zbog COVID-19.

Ali jedno je jasno; moramo priznati da je ovo za decu trauma. Traumatična iskustva mogu uticati na učenje, ponašanje i odnose u kući i školi. Da bi naša deca dostigla svoj akademski potencijal, prvo moramo videti „celo“ dete, dozvoliti mu da priča o osećanjima i pomoći mu da razvije društvene i emocionalne veštine koje će mu služiti ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Da li smo strah zamenili poštovanjem u roditeljstvu? I zašto da to ne radimo!

Kada god pišem, pričam ili predajem o razlici između pristupa svesnog roditeljstva i pristupa roditeljstva zasnovanog na kazni i udaranju dece dobijam puno povratnih informacija o tome kako su oni bili tako vaspitavani pa šta im fali?! 

Ako je tako zašto onda ti fini odrasli sada su i dalje nesvesni, zašto ih boli, zašto ne umeju da iskažu i pričaju o svojim osećanjima?

Ako je tako zašto onda kada se „zaglave“ ne znaju da potraže pomoć? Zašto ne znaju da pomoć uopšte i postoji?

Zašto ne znaju gde je granica između brižnosti i maltretiranja?

I tako, mogla bih do sutra, shvatili ste poentu…

Ono za šta se ja zalažem je da odvojimo vreme da, mi kao roditelji, ispitamo svoje traume i da postanemo svesni šta sve prenosimo našoj deci, umesto da nesvesno prebacujemo sva uvrenje, koja nam btw ne služe, da se suočimo sa njima i da ih izbacimo, pre svega iz sopstvenig života.

Ne postoji jedna ista formula za sve, kao ni formula za perfektno roditeljstvo. Znam da ste čuli 100 puta da je svako dete drugačije, ali ja bih da dodam i da je svaki roditelj drugačiji. Ako biste odvojili malo vremena da objektivno i svesno posmatrate roditelja, shvatili biste zašto ima baš takvo dete. Svesnost, s druge strane, ne znači manjak discipline, ali postoji ogroooomna razlika između disciplinovati na osnovu straha i kazne i disciplionovati na osnovu poštovanja.

Roditeljstvo zasnovano na strahu i kontroli

Najveći problem koji vidim u praksi je da roditelji vaspitavaju tako da se deca plaše njih a misle da ih na taj način deca poštuju. Važno je da se zapitamo: Da li me se moje dete plaši ili me poštuje? U našoj kulturi roditelji obično misle da ih deca poštuju a ustvari ih se plaše  jer su nebrojeno puta vikali na njih i tukli.

Stvar je u tome da deca kada povežu strah i silu da vas slušaju. I to jeste tako, ali vas neće poštovati zbog toga. Zato je važno da odlučimo koji  krajnji cilj želimo da postignemo sa decom, i da se u skladu sa tim ponašamo. Roditeljstvo zasnovano na strahu proizveće decu koja su u strahu. Roditeljstvo zasnovano na poštovanju proizveće decu koja poštuju i sebe i roditelje. Sada već čujem pitanje ako ih ne disciplinujmo na početku izrašće u neodgovorne i neće nas poštovati. Znam puno roditelja koji vaspitavaju svoju decu bez prisutva straha. Samo budite svesni da kada ste u stanju straha tada vam se budi želja za kontrolisanjem.

Šta je kontorla?

Kad imamo tu potrebu da „kontrolišemo“ svoju decu, to je zato što ne verujemo u roditeljstvo. Pokušavamo da kontrolišemo mišljenje drugih ljudi, da kontrolišemo ishod stvari, da kontolišemo posao i da li će neko da nas voli. 

Kontrola je zapravo jedna velika iluzija. Ne možete da kontolišete nikoga i ništa , sem sebe i svojih postupaka. Jednom kada verujete sebi, možete da se prepustite toj ideji slobode. Možete verovati u univerzum, Boga ili u šta već verujete. To će vam pomoći i dati podršku na vašem putu samospoznaje. Čvrsto verujem da osećaj istinske slobode dolazi iz otpuštanje potrebe za kontrolom.

Sa druge strane, razumem da se plašite za svoje dete i da želite da ga usmerite tako da izraste u odgovornu i srećnu osobu. Ali ako što pre shvatite da ne možete nikoga da kontrolišete, pa ni svoje dete, daćete mu krila. Budite njegov usmerivač a ne kontrolor. Budite njihova krila a ne kontrolor za let. 

Da bi se to desilo, prvo morate da zavirite u sebe. Ne kažem da je lako i lepo, ali jedino tako možete biti slobodni jer u suprotnom i dalje ćete biti rob tuđih uverenja. 

Do skorog čitanja,

Dragana

 

 

 

Dok mi učimo decu životu, deca nas uče kako treba živeti

Paradoks je da kada prihvatim sebe takvog kakav jesam, onda se mogu promeniti. – Carl Rogers

Mudraci kažu da je odgajanje dece jedan od najboljih načina da radimo na sebi. A s obzirom na to koliko nas lako deca mogu izluditi, istina je da svako od nas ima svakodnevne mogućnosti za rast, strpljenje i saosećanje! Srećom, snažno nas motiviše ljubav prema našoj deci pa se onda i trudimo da razvijemo gore pomenute vrline.

Međutim, ponekad je teško. Osećamo se zaglavljeno. 

Želim da vam kažem da vas razumem.

Naravno, savim je prirodno da bi trebalo da podsećamo našu decu veoma često da rade neke stvari, koje im nisu omiljene (vraćanje igračaka na mesto, sređivanje sobe…) To dečije (ne)ponašanje najbolje možemo preživeti uz osmeh 🙂 Oni svakako uče vremenom i ponavljanjem, ali najvažnije je da se povežemo sa njima kako bi nas oni zapravo slušali. 

Ali šta se dešava kada smo zaglavljeni u njihovom negodovanju, neposlušnosti i kada znamo da bi trebalo biti drugačije. Prirodno je da mislimo da smo mi oni koji bi trebalo nešto uraditi da se naše dete promeni.

Ali deca kao i odrasli prirodno se pobune protiv sile, tako da zapravo ne možete kontrolisati nikoga osim sebe. Srećom, ako promenite način na koji sarađujete sa detetom, vaše dete će promeniti i način na koji on reaguje.

Zato promena treba da počinje od nas.

Mi smo odrasla osoba, tako da je naš posao započeti mirovni proces. Evo kako da krenete ka manje drame i više ljubavi.

1. Preuzmite odgovornost za svoja osećanja

Sledeći put kada dete izazove u vama osećaj besa, razmislite o ovome: Niko vas ne može razbesneti, ako mu vi ne dozvolite. Ako dozvolite, to je vaša odgovornost.

Naravno, ponašanje vašeg deteta vas nervira. Možda iz dobrog razloga, da se zagledate u sebe. Jer je to je VAŠA neugodnost. Neki drugi roditelji u istoj situaciji bi mogi da razreše napetost smehom ili empatijom, jer oni nemaju neugodnost po ovom pitanju. (I da, ti roditelji imaju druge okidače. Poenta nije da se poredite, već o da osvestite da ako vas to konkretno muči onda bi trebalo da radite na svojim osećanjima.)

2. Odgonetnite dečije ponašanje 

„Loše“ ponašanje deteta je alarm za pomoć. Vaše dete nije loša osoba i njegovo ponašanje nije neobjašnjivo, čak i ako ga ne razumete. Šta god da vaše dete radi, daje sve od sebe da udovolji svojim potrebama i izbori se sa osećanjima koja ga preplavljuju.

Ako je dete agresivno, to je crvena zastava, a unutra njega je zatvoren neki veliki strah. (Rastopite to otvrdnuto srce da bi strahovi i suze izašli .)

Ako neprestano prevazilazi granice koje mu postavljate, možda želi da vam pokaže da se oseća kontrolisanim. Deca se uvek pobune protiv sile. 

Ako pokazuje da je previše vezano (zalepljeno) za vas, možda mu treba više negovanja (poveziavnja) nego što dobija? 

Ako je dete prkosno, to pokazuje da se dete oseća da nije povezano sa  vama. (Roditeljstvo je 80% povezanost; inače deca ne mogu da prihvate naše smernice. Kakav je vaš odnos?)

Ako je dete „nemoguće“ i ako ga ništa ne čini srećnim, možda mu je potrebna pomoć da se izbori sa nekim velikim osećanjima. (Budite smireni, ljubazni, zagrlite ga dok plače.)

Umesto da krenete u osuđivanje dečijeg ponašanja, duboko udahnite i budite znatiželjni da otkrijete šta je nateralo vaše dete da se ponaša na takav način. Ima razloga, čak i ako ne mislite da je dobar. Ako situaciju možete da vidite iz perspektive vašeg deteta, tada ste na više od pola puta do rešenja.

3. Zapamtite da preuzimanje odgovornosti za svoja osećanja ne znači kriviti sebe

Pre nego što možemo da se promenimo, prvo moramo da prihvatimo čitavu veličanstvenu zbrku u sebi, onako nežno kao da je to naše dete kada ga nešto boli. Gotovo čarobno, jednom kada saosećanjem blagoslovimo sopstvene rane, otkrićemo da prestajemo da reagujemo preterano. Ne aktivira se bes kod nas na ponašanje našeg deteta na isti način svaki put.

Naravno, svi grešimo, nikada nećemo biti savršeni. A deca imaju nepogrešivu sposobnost da nas pokrenu, izlože naša ranjiva mesta, izvuku iz nas nerazumne strahove i bes. Zato prihvatite svoja osećanja, uključujući frustraciju i ljutnju na dete. To su normalne emocije! I naravno, osećaj frustracije, neugodnosti i besa ne znači da se ponašate loše. Baš kao što se nadamo da će naša deca izraziti ono što im je potrebno i što žele bez verbalnog (ili fizičkog) napada na drugu osobu, mi moramo da naučimo da se samoregulišemo.

4. Mantra „Smiri se“

Kad deca ne mogu da regulišu svoja osećanja, potrebni smo im mi, njihovi roditelji, da im pomognemo da se smire. Vi ste uzor. Ako možete da regulišete svoje emocije, vaše dete će naučiti kako se regulišu emocije. Jednom kada može da reguliše svoja osećanja, može da reguliše i svoje ponašanje. Dakle, vaš posao je uvek da smirite oluju, a ne da je eskalirate. Samo recite sebi: Manje drame, više ljubavi!

Naporno, zar ne? Vrlo.

Deca nam pružaju savršenu priliku da proradimo sve naše zaglavljene emocije. Zar nije sjajno imati svog sopstvenog majstora koji će nas naučiti smirenosti, strpljenju i kako da dostignemo zen momenat?

Ako vam je potrebna podrška za produbljivanje odnosa sa svojim detetom možete zakazati 1 na 1 online konsultacije. One vam mogu pomoći da izlečite svoje okidače i promenite pogled na izazove tako da možete postati smireni, emocionalno zdrav roditelj kakav želite da budete. Takođe vam konsultacije daju prečice za povezivanje sa detetom, uključujući i igre u kojima ćete se sa decom smejati i povezivati. Kroz vreme na konsultacijama vodiću vas  korak po korak kroz trening emocija sa svojim detetom, tako da naučite kako da postavite granice empatiji, na način koji podržava vaše dete da razvije samodisciplinu i otpornost.

Možda će vas zanimati i:

Zašto ne treba kažnjavati decu, i kako kazna utiče na njihov razvoj pogledajte u videu

https://www.instagram.com/p/CC35mxEpjG6/

Do skorog čitanja,

Dragana

 

Šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za srećom?

Ono što našoj deci najviše želimo je da budu srećna. Kada se suočimo sa kriznim vremenima ili jednostavno redovnim usponima i padovima života, šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za održivom srećom?

Moć edukacije

Veoma jasno se sećam edukacije svesnog roditeljstva doktorke Shefali Tsabari kada smo diskutovali šta je to što najviše želimo našoj deci. Da budu srećni je bilo na vrhu svačije liste. Međutim ideja o sreći je skoro kod svakog roditelja bila drugačija. Neki su želeli da njihova deca budu prihvaćena na pravi fakultet, imaju dobre prijatelje, budu zdrava, rade dobro plaćeni psao, nikada ne prolaze kroz izazove i tugu …..

Slušajući svačiju listu, shavtila sam da je sreća definisana kao želja da se nikad više ne iznevere i razočaraju i da sve u njihovom životu bude savršeno.

 Vidite problem u ovoj verziji sreće, zar ne?

Sreća je putovanje, a ne destinacija

Ako ste roditelj, prepoznaćete se u sledećim rečenicama. Imate duboku želju da popravite sve stvari, situacije i probleme koje stoje na putu vašoj deci. Takođe želite da ih „sklonite“ od svih mogućih briga, tuge, frustracije i da ih vidite srećne.

Kada je u pitanju pomoć našoj deci da budu istinski, održivo srećna, prva prepreka je ideja – tako rasprostranjena u našem društvu – da je sreća krajnji cilj, mesto do koga treba doći ili stvar koju treba postići.

U mom radu sa mamama, jedno od najčešćih izazova je briga o njihovoj deci. Priznajem da sam se nekoliko puta (ili više) bila u istim izazovima.

Pokušaji da sve uradimo za njih i da ih od svega zaštitimo kako bi oni bili srećni, iako često dobronamerni, mogu imati nesrećne posledice. Jer, put do pakla popločan je dobrim namerama. 

Dok smo fokusirani da sve uradimo za njih, i sklonimo ih od svih izazova ne učimo ih nekim osnovnim životnim istinama. Najočiglednija od ovih istina je da su stvari ponekad teške. Ponekad stvari ne idu onako kako smo planirali i ponekad smo razočarani. Ponekad je ono što se dešava u našem svetu neizbežno burno i zastrašujuće. Ne možemo uvek da zaštitimo svoju decu od ove istine, koliko god ih želimo zaštititi.

Ali dobra vest je da postoje načini kako raditi sa decom u tim trenucima i kako ih naučiti STVARNIM životnim veštinama.

Ovo je ujedno i naša misija i zvezda vodilja nastajanja Learning Ville roditeljstva. Da edukujemo roditelje kako da rade sa decom da bi izrasli u emocionalno zdrave ljude. Vaše mentalno zdravlje je važno i mentalo zdravlje vašeg deteta je važno, a nama je važno da vam pomognemo na putu roditeljstva, pozitivne discipline, emocionalne inteligencije i svesnosti. Zato ako imate neke izazove u roditeljstvu, pišite mi.

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako da pomognete detetu kada mu je teško?

U prošlom blog postu sam pisala o tome kako da podržimo decu u njihovoj poztrazi za srećom, ako želite da pročitate taj tekst kliknite ovde

https://learningville.rs/sta-mozemo-uciniti-kao-roditelji-da-podrzimo-decu-u-potrazi-za-srecom/

, ali se svi, kao roditelji suočavamo sa realnim životnim izazovima kada se naše dete oseća loše, kada je razdražljivo i kada nije emocionalno otporno.

Onda se dešava sledeći scenario : „Mama, i nije mi dugačka kosa a rekla si da jeste“, „Mama, Ognjen je bolji od mene u šahu“, „Neću više da se sigram sa Ninom u parkiću jer nije htela da mi da zmaja“…. itd.

U tim situacijama deca odustaju od onoga što su prvobitno htela i povlače se u sebe. Tada je vreme da radimo na razvijanju emocionalne otpornosti.

Šta je emocionalna otpornost?

Sposobnost generisanja pozitivnih emocija i brzo oporavljanje od negativnih emocionalnih iskustava su poznata kao emocionalna otpornost.

Biti emocionalno otporan znači da „ustanete“nakon pada i da se na pozitivan način suočite sa stresom i izazovima. Studije su pokazale da je emocionalna otpornost odlučujući faktor za sreću i uspeh pojedinca nego li IQ, talenat ili okolina.

 

5 koraka za negovanje emocionalne otpornosti vašeg deteta

Evo nekoliko predloga šta možete uraditi kada se vaše dete bori i kada mu je teško:

  1. Empatišite

Morate biti u mogućnosti da „budete u tome“ pre nego što vešto budete sposobni da podržite svoje dete. Koristite moć empatije da razumete kako se ono oseća.

  1. Budite tu i zbog sebe

 Izazovno je zaista prihvatiti da će svi, uključujući i vaše dete, imati poteškoće u životu. Pomozite sebi da prihvatite ovu stvarnost. Možete pokušati da kažete sebi nešto tako: „Ovo je teško. Znam da će se i moje dete, kao i sva deca, boriti i doživeće sve teškoće da bude čovek u neizvesnom svetu. Kao roditelju, teško mi je gledati kako se bori. Tu sam za sebe kroz ovaj proces. „

  1. Pomozite mu da imenuje emocije

Prepoznajte detetova osećanja kako biste im pomogli da učine isto! Da li se osećaju tužno? Zbunjeno? Ljuto? Uplašeno? Imenovanje osećanja moćan je način da se odmaknete od njihovog intenziteta, što podržava sposobnost za rad sa velikim emocijama.

  1. Koristite „I“

Na primer: „Znam da je ovo teško, i ovde sam zbog tebe.“ Ili, „Znam da si uznemiren (ili ti je dosadno, ili si razočaran …), i biće ti dobro.“ Uporedo sa imenovanjem, nudi ljubaznost i prihvatanje činjenice da ih boli, ohrabrujući ih da ti osećaji nisu ništa s čime se ne mogu nositi. Oduprite se nagonu da ispravite, posavetujete ili zaustavite problem. To će razviti njihovu sposobnost da budu sa problemom i proširuje njihov prozor tolerancije za upravljanje teškim situacijama i emocijama.

  1. Pomozite im da pronađu mirnoću

Dajte detetu strategije da smiri nervni sistem. Disanje iz stomaka će im skrenuti misli, ako mogu neka govore npr. „Ja sam mirna“ dok dišu, može uzeti svog omiljenog medu i staviti na stomak i disati sa njim, starija deca mogu brojati do četiri pri izdisaju i udisaju.

Posle zajedničkog rada ovih vežbi, ako su emocije i dalje zaista snažne, često je korisno usmeravanje pažnje vašeg deteta na aktivnost koja im pomaže da preusmere svoj način razmišljanja. Mogli bi slušati muziku, baviti se nežnim pozicijama joge ili se kupati i praviti baločiće.

Podučavanje dece da bi trebalo osećati čitav spektar naših emocija nije nešto što treba izbegavati. Davanje alata da budu u skladu sa svojim emocijama – a ne da ih brišu ili ih izbegavaju i negiraju – dar su za ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako pomoći svom frustriranom detetu

Frustracija je snažna emocija koju proživljavaju sva deca. Kod neke dece frustracija se javlja retko, ali za druge se može činiti da izgledaju frustrirano zbog gotovo svega što rade. Da biste pomogli svom frustriranom detetu, potrebno je da povećate svoje razumevanje onoga što se za njih dešava i aktivirate alate koji će im pomoći da nauče da se samoregulišu.

Pre nego krenem na konkretne primere kako pomoći svom dete ali i sebi, definisala bih šta je to frustracija.

Frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.

 

Zašto je moje dete frustrirano?

Neki od razloga zašto vaše dete može postati frustrirano su:
  • Fizičke potrebe: kada je dete umorno ili gladno, veća je verovatnoća da će postati frustrirano
  • Promena: promene rutine, životne situacije ili prekid nečega u čemu uživaju, mogu da izazovu visoke nivoe frustracije
  • Skokovi u razvoju: kada se dete razvija, ali ne može sasvim savladati sledeću fazu, obično dolazi do frustracije. Todleri često mogu postati vrlo frustrirani, kao i starija deca kada pokušavaju da savladaju novu veštinu ili predmet u školi.
  • Prevelika stimulacija: nivo frustracije dostiže vrhunac kada je dete imalo previše buke, toplote, dodira ili pritiska sa kojim lično može da se nosi.
  • Kad žele nešto što ne mogu da dobiju: kada dete ima cilj koji je naišao na prepreku ili mu se čini da se to neće dogoditi, dolazi do frustracije.

 

Kako pomoći svom frustriranom detetu?

  1. Namirite njihove osnovne potrebe Ako kod deteta primećujete visoke nivoe frustracije, uzmite trenutak da razmislite da li je umorno, gladno, možda mu je potrebno malo vremena napolju ili da bude samo sa vama. 
  2. Podesite njihovu stimulaciju okoline Ako dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, često se bori sa senzornom prekomernom stimulacijom. Senzorna prekomerna stimulacija može se odnositi na buku, temperaturu, odeću, previše dodira od drugih ili previše vremena provedenog na ekranu. Deci koja su prekomerno stimulisana od svog okruženja potrebna je redovna dekompresija odnosnosmanjenje pritiska ili će verovatno postati stalno frustrirana. 
  3.  Postanite svesni šta su trigeri za vaše dete Postoje određene situacije koje vrše visok nivo lične frustracije vašeg deteta. Oni su individualni za svako dete, tako da je važno da shvatite šta tačno aktivira kod vašeg deteta frustraciju. Okidači mogu uključivati: tranziciju, osećaj nerazumevanja, gubljenje u igrama, nekoga ko uzima nešto što je njihovo, nove situacije, nepravedne situacije.  
  4. Razgovarajte sa njima o stuacijama i njihovim osećanjima   Emocije moraju biti izražene na  zdrav način,  da se ne bi razvijale i izražavale na nezdrav način. Otvoreno razgovarajte sa detetom o promenama koje se dešavajue, šta ih frustrira ili zašto su razočarani. Saosećajte sa onim što osećaju.  
  5. Postanite njihov partenr u rešavanju problema   Frustracija se obično javlja zato što se između vašeg deteta i onoga što se želi stvorila prepreka. Osećaju se kao da su zaglavljeni. Partnerstvo u rešavanju problema sa vašim detetom pomoći će im da uvide mogućnosti u nekom problemu. Mogli biste oboje da zamislite 10 različitih načina oko prepreke ili šta biste mogli da uradite umesto situacije koja vam nije uspela.  
  6. Naučite ih kako da se izbore sa frustracijom  Ako vaše dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, posvetite ih namernom učenju kako se izboriti sa frustracijom. Na primer, ako vaše dete postane jako frustrirano kada izgubi u igri, možete da počnete da igrate tu igru redovno, samo nakratko, u svrhu praktikovanja zdravih odgovora. Svaki put kada na frustraciju odgovore na zdrav način, pohvalite ih.  

 Što dublje razumete svoje  dete i namerno mu pomažete da raste i razvija samoregulaciju i emocionalnu inteligenciju, postaće dete koje imaju sposobnost da pozitivno izađe na kraj s svojom frustracijom.

Pišite mi ako imate izazove u roditeljstvu,

Do skorog čitanja,

Dragana

Edukativna društvena igra

103099796_284401536268580_9200912838472334155_n 1

Preuzmi besplatno Ebook

Learning Ville (1)

Utišaj buku, pojačaj dušu

Koliko si puta bila u situaciji da ne znaš da opišeš kako se osećaš? Koliko si puta čula svoju prijateljicu koja ti kaže „osećam se nekako a ne znam reč za to“? Nekako se osećam nja… I ustvari sve je ok, ništa se nije desilo a ja se ipak osećam tako… 

Osećanja i emocije su tu u našem telu, u impulsu koji se dešava u našem mozgu a mi ipak ne znam šta da radimo sa njima…. Nekada su mnogo jaka pa imamo lupanje srca, stezanje u grudima i teško dišemo….Tada ta naša osećanja kao da nam poručuju, hej nešto radiš što ne bi trebala, ja ti dajem signale ti ih ne kapiraš pa onda moram da napravim ovu fiziološku zbrku u tvom organizmu.

Opusti se?!

Tahikardija 250, a pritisak normalan… EKG uredan, pa šta je onda? Doktori kažu to ti je na nervoj bazi, opusti se. Prvi put sam čula tu reč kada mi je bilo 19. Ali kako da se opustim?! Nikada me niko tome nije naučio, niti rekao da treba da znam. Tog leta sam završila gimnaziju sa odličnim uspehom i upisla fakultet u Beogardu. Jedna devojka iz unutršanjosti, malog grada za koga su Beograđani čuli jedino iz viceva, okuražila se i jedina iz cele generacije upisla japanski. Možeš misliti, pa šta će ti to, reče joj profesor istorije na maturskoj večeri dok je plesao sa njom. Ja sam mislio da ćeš to upisati prava ili tako nešto.

Tahikardija i dalje prisutna, odrađene sve analize. Ultrazvuk, holter srca i sve ostalo. Dete vam je zdravo gospođe, rekoše mojoj mami, sve joj je to iz glave. Ok, pomislih ja u sebi, nisam bolesna znači proći će to, spremna sam za studije i veliki grad Beograd.

To je bio prvi poziv moje duše da učim o emocijama i da ih ne zapostavljam. Da treba da se opuštam, da pričam o tome kako se osećam, da postavljam zdrave emocionalne granice i da volim i poštujem sebe.

Međutim, to jeste bio prvi poziv, ali bezuspešan. Imala sam poziv na drugoj liniji pa je ovaj ostao na čekanju. Prvi poziv su bile obaveze, učenje, fakultet. Ne brukaj roditelje. Sada ideš na studije, moraš da imaš dobar uspeh, da završiš godinu u roku, pređeš na budžet i dobiješ dom, jer ti je to karta za ostanak. Od prevelike buke nisam uopšte više čula drugi poziv.

Posle završenog fakulteta, master studija i početak doktorskih moj životni put se nastvalja u Tokiju. I tada počinjem polako da čujem da možda imam drugi poziv. Sada shvatam zapravo da je bio početak, tada je bilo previše buke u glavi da bih to znala. Učeći o japanskoj kulturi, religiji i meditaciji dobijala sam saznanja koja mi sada služe.

Tema moje disertacije zbog koje sam i studirala u Japanu je „Položaj žena u Japanu sa refleksijom na jezik“. Ta tema me je odvukla na ispitivanje roditeljstva. Tada nisam bila mama pa sam veoma objektivno prišla temi.

Nekoliko meseci pošto sam postala mama, čula sam poziv. Opet moja osećanja, nesigurnost, nevoljenja sebe i sve ostalo što sam prikrivala velikom bukom. Sve je izašlo. Tada sam odlučila da tako neću vaspitavati svoje dete i da ću učiti i ja ali ću učiti i nju o emocijama.

Tada počinje moj put edukacije o emocionalnoj inteligenciji. Po vokaciji sam japanolog, ali po duši sam nešto drugo. Kasnije su usledile razne edukacije, knjige i na kraju Relax Kids franšiza koja je sve obuhvatila i dala mi alate kako da radim sa decom.

Pa odakle meni pravo da radim sa decom i da pričam o emocijama?

 Ja sam Relax Kids trener i trener za razvoj emocionalne inteligencije, na osnovu edukacije ali i iskustva. Ali sam i profesor japanskog i engleskog jezika. Imam decenijsko predavačko i pedagoško iskustvo. Ono mi je zparavo i dalo uvid da bi trebalo početi učiti decu emocionalnom opismenjavanju još u vrtiću, jer kada dođu na fakultet već je teže. Imaju svoje čvsrte navike i uverenja. Moje iskustvo je iz vrtića, osnovnih i srednjih škola i sa fakulteta. I verujte mi neće većeg dara, nego decu emocionalno spremiti za život.

I eto ovo je moja priča. Ispričala sam vam je jer možda i vi imate taj drugi poziv a nečujete ga. Možda i vaše telo vama nešto poručuje. Možda. Stanite na tren. Utišajte sebe i sve oko sebe. Meni je „wake up call“ bilo majčinstvo, nekome je tahikardija, nekome anksioznost, nekome gubitak najbližeg a nekome tumor.

Utišaj buku, pojačaj dušu.

Do skorog čitanja,

Dragana