Kako do ostvarenja svojih snova?

  Zašto mnogi od nas nisu ostvarili svoje snove, svoje potencijale, svoje ciljeve..? Koliko puta ste propustili neku prliku, koju ste stvarno želeli…. ili koliko puta niste živeli punim plućima? Odgovori mogu biti različiti ali svi će imati jedan zajednički segment, a to je nedostataka samopouzdanja.

Kako do samopouzdanog deteta (ili vašeg unutrašnjeg deteta)

Samopouzdanje dolazi iz osećaja kompetencije. Sigurno i samopouzdano dete ima pozitivnu i realnu percepciju svojih sposobnosti. Ovo proizilazi iz postignuća bilo da su ona velika ili mala. Ohrabrujuće reči roditelja, učitelja ili nastavnika pomažu u razvijanju poverenja, pogotovo kada ih  pohvalite za neki trud koji su uložili, na taj način im stavljate do znanja da su bitni oni a ne krajnji ishod. Predstavićemo vam 5 načina za razvijanje samopouzdanja koje mi koristimo u našim edukacijama i kursu:

  • Volite svoje dete.

Ovo izgleda očigledno (pogotovo ako ovo čita rodtelj), ali to je verovatno najvažnija stvar koju možete dati detetu. Vaše dete treba da se oseća prihvaćeno i voljeno, počevši od porodice i da se proširi na druge aspekte kao što su prijatelji, školski drugovi, sportski timovi i društvo. Ljubav je glavni začin i osnovni postulat. Kada se i napravi neka greška, uvek savetujemo zagrljaj, kažemo da nam je žao i pričamo o tome. Bezuslovna ljubav gradi jaku osnovu za poverenje.

  • Budite realni kada pohvaljujete

Važno je pohvaliti svako dete i dati mu pozitivne povratne informacije zato što deca, posebno mladi ljudi, mere svoju vrednost na osnovu onoga što im mi odrasli govorimo. Međutim, trebalo bi biti oprezni i realni u pohvali. Ako neko dete nije talentovano u nečemu i ne pokazuje rezultate, pohvalite njegov trud  ali nemojte postavljati nerealne ciljeve. Samo će te gubiti vreme a detetu će se sve više smanjivati samopouzdanje. Veoma je važno da objasnimo deci da je u redu ako nisu savršeni u svemu, i da ga vi prihvatate onakvim kakvo ono zaita jeste.

  • Naučite ih da prihvate i vole sebe

Da bi vaše dete volelo sebe pre svega morate naučiti vi da volite i poštujete sebe. Mi smo kao roditelji a zatim i nastavnici njihov uzor i oni na osnovu iskustva koja steknu u detinjstvu kasnije kreiraju svoj život. Pohvalite ih i nagradite kada nešto dobro urade ali pohvalite i sebe kada uspete u nečemu. Slavite svoje uspehe sa decom, bilo da su oni “mali” kao organizovanje uspešne večere  ili “veliki” kao napredovanje u firmi. Dok slavite razgovarajte sa njima o naporima i veštinama koje su vam pomogle da to postignete. Pričajući o tome, možete podsetiti svoje dete koje sve talente i veštine poseduje.

  • Naučite ih da budu otporni

Svako ko je uspeo je ponekad pao. Uspeh bez zastoja, neupeha, kritika i boli gotovo da ne postoji. Naučite vašu decu da su prepreke zapravo iskustva koja nam služe da naučimo i spoznamo nešto novo. Podučavajte vašu decu da je ključ uspeha u neodustajanju. Najbolji sportista sveta, naš Novak Đoković je na dodeli ovog prestižnog priznanja rekao da je bilo momenata kada je mislio da ne može više, pogotovo posle lošeg perioda. Međutim, nije odustao i to ga je učinilo da danas, po treći put bude izabran za najboljeg na svetu.

  • Razvijate detetovu (ali i vašu) emocionalni inteligenciju

Emocionalna inteligencija je važan segment života svakog pojedinca. Dobra vest je da se ona može razvijati tokom celog života. Biti emocionalno inteligentan znači da razumemo svoja osećanja, znamo da ih označimo tj.verbalizujemo i znamo kako da mi upravljamo emocijama, a ne one nama. Osoba koja ima razvijenu emocionalnu inteligenciju ima razvijenu samosvest i empatiju. Samosvest podstiče razvoj sopstvene ličnosti, dok je empatija osnova zasnivanja i održavanja veza. U slučaju da postoji slabost ovih ključnih faktora, dolazi do narušavanja života ili karijere. S druge strane, njihova razvijenost pojačava osećaj ispunjenosti i uspeha. Emocije su bitne zato što su one gorivo za učenje, odlučivanje, kreativnost, odnose i zdravlje. Zaposleni u Learning Ville centru i boravku upravo koriste moć emocija da stvore zdravije, pravednije, produktvinije, saosećanije pojedince ali i društvo. Život je jednostavan, ali nam je ponekad veoma teško da budemo jednostavani. Zato pustite sebe na miru i dozvolite životu da vam se desi.

Do skorog čitanja, Dragana

Šest načina da naučite decu mindfulness-u

Znamo da je mindfulness za nas dobar. Mindfulness nam omogućava da budemo prisutni u roditeljstvu, birajući vešt odgovor umesto da slegnemo ramenima.

Mindfulness je dobar i za našu decu. Postoji novo istraživanje koje pokazuje da pažljivost može pomoći našoj deci da poboljšaju svoje sposobnosti da obraćaju pažnju, da se smire kada su uznemirena i da donesu bolje odluke.

Ukratko, pomaže u emocionalnoj regulaciji i kognitivnom fokusu.

Trebam li uopšte pitati želite li to svojoj deci? 

Pa gde da počnemo? Kako možemo naučiti decu pažljivosti?

6 načina da naučite decu mindfulness-u:

1. Neka bude jednostavno.

Radije koristim reči svesnost ili primećivanje sa svojom decom. Svesna pažnja je primećivanje naših misli, kako izgleda naše telo, šta naše uši čuju i svega ostalog što se oko nas događa i dešava se trenutno.

2. Slušajte zvono.

Lak način na koji deca mogu da uče svesnu pažnju je da se fokusiraju na na ono što mogu čuti. Za ovu vežbu sam koristim zvono za meditaciju tingsha (na slici), ali možete 

koristiti zvono ili aplikaciju na telefon. Recite svojoj deci da ćete reprodukovati zvuk i oni bi trebali da pažljivo slušaju sve dok više ne čuju ponovo zvuk (što je obično 30 sekundi do minut). Ova vežba deluje umirujuće na moju ćerku i na taj način uči da svesno sluša.

3. Imajte prijatelje za disanje

Maloj deci je teško objasniti kako da vežbaju disanje. Daniel Goleman nam pomaže u tome i opisuje učionicu drugog razreda i decu koja rade vežbu „drugar koji diše“: svaki učenik zgrabi plišanca, a zatim legne na leđa sa drugarom na stomaku. Svoju pažnju usmeravaju na uspon i pad plišanca dok udišu i izdašu.

 

4. Stvorite mindfulness ritual spavanja

Spavanje je sjajno vreme da se sa decom vežba mindfulness. Moja ćerka voli da radi kratku meditaciju skeniranja tela pre spavanja – ona ​​zatvori oči, a ja joj kažem da usmeri pažnju na nožne prste, na stopala, na noge, itd. To je smirujući način da se vrati pažnja na telo na kraju dana.

5. Vodite računa o svojim šetnjama

Jedna od naših omiljenih stvari je „svesna šetnja“. Šetamo našim komšilukom i primećujemo stvari koje još nismo videli. Onda šetamo minut u potpunoj tišini kako bi čuli sve što se nalazi oko nas. 

6. Uspostavite praksu zahvalnosti

Verujem da je zahvalnost osnovna komponentamindfulness-a, podučavajući našu decu da cene obilje u svom životu, za razliku od fokusiranja na sve igračke za kojima žude. 
I na kraju, pokušajte da sve bude jednostavno. Pokušajte, dodajte ono što želite, nešto će vam biti interesantno, nešto ne ali svakako je zabavno pokušati.
Do skorog čitanja,
Dragana

Uključite mindfulness u svoju dnevnu rutinu

U prošlom tekstu sam se dotakla fraze „NEprisutno roditeljstvo“ ili „roditeljstvo sa delimičnom pažnjom“. Na osnovnu istraživanja možemo imati uvid kako to utiče na decu, ali zapravo šta je to što možemo učiniti da budemo svesniji i prisutniji???

Šta možete učiniti da ostanete usredsređeni?

Svi možemo imati koristi od zdrave doze pažljivosti ili od ideje da budemo u sadašnjem trenutku. Biti svestan okoline, čak ako je to i nekoliko minuta svakog dana, može biti emocionalno i psihološki korisno za vas i vašu decu.

Biti pažljiv može biti i mnogo teže nego što zvuči, ali postoji mnogo jednostavnih načina za izgradnju pažnje u našoj svakodnevnoj rutini:

  • Pet „zlatnih minuta“. Ova tehnika se često koristi u porodičnoj terapiji. Roditelji svakom detetu posvećuju 5 minuta nepodeljene pažnje dnevno. Bilo da se igrate, grlite, čitate priču ili plešete, dajte prednost kvalitetnom provodu sa svojim detetom svaki dan.
  • Zagrljaji! Fizički kontakt može da učini dete sigurnim i ima direktan uticaj na sposobnost vašeg mališana da razvija osećaj vezanosti.
  • Ostavite mobilne telefone na stranu tokom porodičnog vremena.
  • Kada nadgledate svoju decu, aktivno učestvujte u igri. Zapazite, predložite nove igračke ili pohvalite njihova ostvarenja, ma kako mala.
  • Učestvujte. Sedite na pod i uđite u akciju! Provodeći kvalitetno vreme sa svojim mališanom ojačaćete vezu i pružite važne kognitivne povratne informacije.
  • Budite radoznali. Monotonija svakodnevne rutine nas može zaslepiti od posmatranja svega što se događa oko nas. Tokom ovih ranih razvojnih godina vaše dete se svakodnevno menja .Ne propustite to. Odvojite nekoliko minuta da biste se divili rastu vašeg deteta.

 

U toku je prijavljivanje za besplatnu online edukaciju „Prisutno roditeljstvo“ koja će vam pomoći da osvestite sve što je potrebno kako biste postali svesni šta je to što je potrebno vašoj deci ali i vama.

Prijavite se popunjavam linka koji se nalazi na našoj instagram strani (@learningville.rs)

Teskt preuzet sa blog.kinedu.com

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako biti prisutan roditelj?

Roditelji su multitaskeri

Roditelji moraju: promeniti pelene, odgovoriti na mejlove, odgovoriti na plakanje beba, paziti na bezbednost dece dok u isto vreme spremaju zdrav obrok i pričaju telefonom organizujući sledeći sastanak…Mnogi roditelji uspevaju- ili tačnije – opstaju zbog svoje sposobnosti žongliranja više stvari odjednom. Ali naša sve veća sklonost za obavljanje više zadataka dovela je do zabrinjavajuće nove pojave koju stručnjaci iz ranog detinjstva nazivaju „NEprisutno roditeljstvo“ ili „roditeljstvo sa delimičnom pažnjom“.

Da li deca to primećuju?

A znali mi to ili ne, naša deca to primećuju. Da bi ispitali efekte ovakvog roditeljstva na dečije ponašanje, stručnjaci Medicinskog centra „Cohen Children“ u Njujorku su tokom 20 minuta posmatrali roditelje (negovatelje) na sedam različitih igrališta. Otkrili su da 74% roditelja nije prisutno, i njihovu pažnju ne ometaju samo mobilni telefoni. Razgovori sa drugim odraslim ljudima činili su 33%, dok je 37% roditelja primećeno da jedu, piju, gledaju u torbu ili čitaju. Grickanje ili odgovaranje na poruke dok se deca igraju možda ne izgleda posebno zabrinjavajuće, ali 30% male dece koja su ušla u istraživanje su se ponašala visoko rizično, uključujući „hodanje po toboganu, bacanje peska, guranje druge dece i skakanje sa ljuljaške“.

Petoro dece „neprisutnih roditelja“ doživelo je pad. Međutim, opasnosti od „neprisutnog roditeljstva“ nadilaze pitanja bezbednosti; Ne obraćanje pažnje na naše mališane može takođe imati negativan uticaj na njihov socijalni i emocionalni razvoj.

Kako se grade neuronske veze kod dece?

Deca formiraju fundamentalne neuronske veze kroz svoje odnose, a prvih 5 godina života su ključne za izgradnju čvrstih neuroloških osnova. Bebe ne mogu dobiti dovoljno od nas i oslanjaju se na emocionalni sistem izgrađen odgovornom komunikacijom (poslužite se i vratite se) kako bi razvilo kognitivno funkcionisanje. Bez naše pažnje, ove veze mogu patiti.

U toku je prijavljivanje za besplatnu online edukaciju „Prisutno roditeljstvo“ koja će vam pomoći da osvestite sve što je potrebno kako biste postali svesni šta je to što je potrebno vašoj deci ali i vama.

Prijavite se popunjavam linka koji se nalazi na našoj instagram strani (@learningville.rs)

Teskt preuzet sa blog.kinedu.com

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Japanski vrtić Fuđi

Filozofija Fuđi vrtića je „Iskustvo se ne može naučiti“. Deca uče iz sopstvenih grešaka, dolazeći do rešenja sami na svoj način. 

Dok sam studirala u Japanu, imala sam više puta prilike da, zajedno sa svojim kolegama i profesorima, posetim osnovne škole i vrtiće. Iako sam tada već bila master japanolog i znala sam o njihovom školskom sistemu, svaki put bih se iznova iznenadila kada bih videla kako se oni ponašaju u školi, kakve su im navike, na koji način se obraćaju 先生 (sensei) učitelju, i uopšte njihov način života.

Kada kažemo Japan verovatno mnogi pomisle na stroga pravila, disciplinu, uspeh zahvaljujući upravo toj disciplini, a kada kažemo zapad pomislimo na slobodu i kreativnost. Iako postoji paradigma da je razlika između istoka i zapada upravo u toj slobodi i kreativnosti, vrtić Fuđi u Tokiju zapravo je ruši.

Kakav je to vrtić Fuđi?

Misija vrtića  je „Stvoriti srećnu budućnost“. Veruju da će to biti moguće negovanjem onih koji to budu mogli da ostvare. Japanci žele da njihova deca odrastaju u odrasle koji aktivno doprinose društvu. Ono što najviše uvažavuju je „dečiji razvoj.“

Kampus, ljudi, tlo, životinje, drveće, trava, pesak, bunari … sve su to alati da se deca razvijaju. Deca se dinamički uključuju u svoje okruženje kroz koje otkrivaju „svoje moći“ i okrenuti su ka nezavisnosti.

Vrtić Fuđi je stvorio od svog prostora „prostor“ za dečiji razvoj. Trčanje na krovu eliptičnog oblika i namerno stvaranje neravnog polja dizajnirano je za jačanje dečijih tela. Napravili su okruženje koje otkriva „sposobnost samorazvoja“ koju deca iznutra poseduju.

Montesori Edukacija

U vrtiću Fuđi pedagoška metoda se kontinuirano zasniva na Montessori obrazovanju od kada su otvoreni pre oko 50 godina. To je naučni program koji usavršava „Sposobnost negovanja sebe“ koje dete instinktivno zna kako da uradi.

Obrazovanje na engleskom

Ne znam koliko ste upoznati ali mali broj Japanaca se služi engleskim jezikom. Postoji više razloga za to ali o tome ću pisati u nekom drugom postu. Zbog toga je roditeljima jako važno da deca počnu učiti engleski još u vrtiću.

 Vrtić Fuji ima oko 15  nastavnika engleskog jezika koji svakodnevno rade na podsticanju razvoja drugog jezika.

Interakcija sa prirodom / vannastavne aktivnosti

Okolina je najveći učitelj i daje deci širok izbor različitih elemenata. Sposobnost da iskuse ukus, miris i osećaj sezone je najvažnija stvar. Tokom cele godine, vrtić Fuđi je okruženje gde se deca mogu igrati u prirodi usred drveća, zemlje i na vetru.

Deci je dozvoljeno da prave buku

Vrtić Fuđi je poseban i po tome što zapravo prave učionice ne postoje, ali svaki vaspitač ima svoj kutak u kome radi sa svojom decom. Krov služi kao glavno dečije igralište. Postoje tri drveta koja rastu kroz krov na koja deca mogu slobodno da se penju. Zbog sigurnosti, sigurnosne mreže postoje između drveća i krova u slučaju da neko dete padne, što deca namerno i čine. Deca imaju slobodu za trčanje, igru i kretanje.

Dizajn vrtića je napravljen tako da deca nisu prezaštićena, napravljen je minimalan broj rukohvata. Penjalice, ljuljaške i ostale sprave koje smo navikli da vidimo po parkovima ovde ne postoje.

Njihova filozofija je pustite ih da izađu napolje. Da padnu. Da ustanu i opet trče. Onda će naučiti kako da pripaze sami sebe.

Da li biste želeli da ovakav vrtić postoji i u Srbiji?

 

Do sledećeg čitanja,

Dragana

 

Zašto treba razvijati empatiju kod dece?

Živimo u vremenu gde istovremeno možemo čuti da je sve  zastupljenije vršnjačko nasilje među decom, a s druge strane kako se je grupa dece skupila da pomogne drugu koji je bolestan. Kao prosvetni radnik ali i kao roditelj imam prilike da se uverim da ove dve krajnosti postoje i da je to realnost u kojoj živimo.

Svesno ili ne, ne možemo a da se ne zapitamo koja je uloga roditelja u ovakvim situacijama. Kako je izgledalo vaspitanje i odgoj deteta koje se ponašalo agresivno i nasilinički, a kako se ophode roditelji dece koja su spremna da žrtvuju ili svoje vreme ili svoje omiljene predmete da prikupe sredstva za nekog drugara koji je u teškoj situaciji?

Da li se empatija uči ili je nasledna?

Imamo istraživanja koja nam pokazuju da bebe već u porodilištu pokazuju znake empatije reagujući na plač druge bebe. Ali je jako važna i uloga roditelja i okruženja za razvoj empatije. Deca već od druge godine mogu da počnu da uče da razvijaju empatiju. Iako su tada u egoističnoj fazi, primerenim aktivnostima za uzrast polako se može podsticati prepoznavanje tuđih raspoloženja i emocija i adekvatno reagovanje na njih. Roditelji i deca su važna spona razvoja i sazrevanja.

Kako razvijati empatiju kod dece?

  • Roditeljstvo na osnovu primera

Pošto mi zastupamo tezu da je najbolji odgoj sopstvenim primerom, time se vodimo i kada govorimo o empatiji. Kao roditelji, učitelji, nastavnici imamo odgovornost da učimo decu ovom značajnom veštinom. Možete deci čitati priče, pevati, crtati ali ako posle toga ismevate nekoga ko plače ili je tužan ili ako šutnete psa na ulici onda sve to što ste radili pada u vodu. Ako niste svesni sebe i svojih postupaka, posmatrajte svoje dete i upoznaćete sebe. Nemojte se kriviti, već shvatite to kao dar i svakim danom menjajte ono što vam se ne dopada.

  • Svesnost o emocijama

Da bi našu decu edukovali o emocijama, najpre moramo sebe. Pričajte sa decom o njihovim osećanjima, pomozite im da ih označe. Ako nauče raznovrsnost svih emocija onda će lakše znati šta osećaju u trenutku ali će i moći i da osete empatiju prema drugima. Roditelji su najpre fokusirani da decu nauče da pišu, čitaju, recituju dok o emocijama niko ne govori. A onda kada dete preplave emocije, ono ne zna šta će sa njima a u istoj klopci se nalaze i roditelji. Verujemo da je emocionalna inteligencija podjednako važna kao i intelelektualna, jer su emocije te sa kojima će naša deca ceo život biti. Ako ih na početku života naučimo da znaju kako se osećaju i šta da učine u različitim situacijama daćemo im veliki dar.

Više o emocionalnoj ineteligenciji

Emocionalna inteligencija? Šta je to?

 Imajući u vidu sve veći broj maloletnih nasilnika, pitanje nedostatka i potiskivanja empatije kod dece postaje sve aktuelnije. Stoga je pred roditeljima veoma odgovoran zadatak: usađivanje, negovanje i razvijanje empatije kod dece kao kamena temeljca u vaspitanju i izgradnji dobrog karaktera. Nasilje u školama i maloletnička delikvencija su prilično izraženi tako da će emocionalno opismenjavanje uskoro postati jednako neizbežno kao učenje jezika ili matematike.

Naš program je upravo okrenut ka razvijanju emocionalne inteligencije. Na časovima sa decom radimo na razvijanju empatije, svesnosti, samopouzdanja, pozitivnog razmišljanja i stava.

Zahvaljujući našem iskustvu u praksi kreirale smo dečju igru za razvoj empatije i pozitivnog razmišljanja. Naručite je na sajtu www.learningville.rs.

Više o našim časovima i programima

https://learningville.rs/program-za-decu-programi/

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Empatija ili „Hodanje u tuđim cipelama“

Verovatno ste čuli za empatiju, ali da li zaista znate i njeno značenje? Empatija je mnogo više od stavljanja sebe u poziciju druge osobe. 

Šta je empatija? Definicija i koncept

Empatija je  veština posmatranja situacija i doživljaja iz perspektive drugih radi boljeg razumevanja tih osoba. Empatija je sposobnost stavljanja sebe na mesto drugog i emocionalno i intelektualno. Drugačije bi se moglo reći da predstavlja proces uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje druge osobe, ili kako se narodski kaže: hodanje u tuđim cipelama. Empatija je deo emocionalne inteligencije i može se razvijati na različite načine. 

Umetnost razumevanja emocija je složenija nego što se možda čini. Studija koju je uradilo Univerzitet u Amsterdamu pokazuje da je empatija dvosmerna. To znači da je empatijska interakcija značajna za oba pojedinca, za onu koja je empatična i za onu koja se oseća shvaćenom. Takođe, možemo lako primetiti da nismo empatični u istoj meri svi na isti način.

Karakteristike empatičnih ljudi

Ljudi koji osećaju empatiju dele brojne osobine ili obrasce ponašanja među sobom koji podstiču razvoj empatičnih kapaciteta. Pogledajte sledeću listu da biste znali glavne karakteristike empatičnih ljudi:

  • Veoma su osetljivi

Saosjećajni ljudi su dobri slušatelji, otvoreni prema novim iskustvima, ljubazni i nesebični. Obično su pažljivi prema potrebama drugih i ne ustručavaju se da pruže ruku. Stoga nije iznenađujuće da imaju fascinantnu sposobnost prenošenja dobrih osećanja tokom interakcije sa drugima. Međutim, negativna strana ako ste visoko osetljivi je da ponekad ne možete da se nosite sa svim osećanjima. Pa se onda na svaki ružan gest oni osećaju jako loše i veoma ih boli.

  •  Oni „privlače“ emocije drugih ljudi.

Kao da se radi o sunđeru, neko ko je empatičan je sposoban da apsorbuje emocije drugih. Raspoloženje druge osobe ima značajan uticaj na raspoloženje osobe sa visokim nivoom empatije, tako da je njihova emocionalnost intenzivno prilagođena i negativnim i pozitivnim osećajima. Zato im je teško da se ne osete preplavljenim ako sretnu nekoga ko prolazi kroz anksioznost i stres ili ako ta osoba prolazi kroz radosne trenutke.

  • Njihova ljubaznost može uticati loše na njihov život.

Imati veliko srce i iskreno brinuti se za druge su neosporne vrline. Nedostatak ovoga je što empatični ljudi postaju više posvećeni problemima drugih ljudi nego svojim sopstvenim, što često dovodi do frustracije, stresa i poteškoća u upravljanju njihovim životima. Oni veoma pažljivo biraju reči u komunikaciji sa drugim ljudima. Komunikacija je neophodna za demonstriranje empatičnih veština. Kada se saosećamo sa drugima, razmislimo pre nego izgovorimo jer smo svesni uticaja koji reči mogu imati na druge ljude.

  • Izbegavaju krajnosti.

Empatični ljudi više vole sredinu. Izbegavaju ekstremno razmišljanje. Kada su u društvu nekoga ko je ekstremno pesimista ili optimista, oni su u stanju da ih nauče da nije sve crno ili belo, ali da postoji mnogo boja na kojima se mogu sagledati stvari, a najprikladnije je da budu otvoreni za tu različitost koja život nam nudi.

Ako želite da podelite svoje iskustvo ili nam postavite bilo kakva pitanja, ostavite komentar ispod.

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Šta garantuje uspeh?

 

Psiholog na Univerzitetu Harvard Hauard Gardner (Howard Gardner), govoreći o dosadašnjim problemima sagledavanja IQ-a savetuje:

Manje vremena treba provoditi u procenjivanju dece, a više u prepoznavanju njihovih prirodnih darova i sposobnosti, pomažući im da te darove prihvate i da upravo njih razvijaju. Postoji na stotine načina da se postigne uspeh i mnogo je različitih sposobnosti koje će nam u tome pomoći.

Gardner i njegovi saradnici su se složili da su emocionalne i društvene sposobnosti od suštinske važnosti u životnim situacijama.

Takođe, njegova istraživanja govore o tome da mnogi ljudi niske emocinalne inteligencije, a čiji je IQ 160, rade za ljude čija je emocionalna inteligencija znatno razvijenija, iako im IQ iznosi jedva 100.

Pet područja emocionalne inteligencije

  • Spoznaja čovekovih emocija ili samosvest, tj. prepoznavanje sopstvenih osećanja;
  • Upravljanje emocijama, odnosno sposobnost zasnovana na samosvesti;
  • Samomotivacija, čija je osnova upravljanje emocijama u svrhu postizanja određenog cilja;
  • Prepoznavanje emocija u drugima ili empatija;
  • Umeće održavanja međusobnih odnosa;       

Iako se ljudi međusobno razlikuju prema razvijenosti područja emocionalne inteligencije, važno je imati na umu da se ti aspekti mogu popravljati i razvijati, budući da svaki od njih predstavlja reakcije i navike koje mogu da se menjaju i usavršavaju.

Ono što garantuje uspeh je svakako razvijanje svih aspekata emocionalne inteligencije. Nadam se da vam se odgovor svideo zato što je onda rešenje u vašim rukama. Sva pet područja EI možete početi da razvijate u bilo kom dobu života. 

Kada sam ja ovo shvatila, za mene su to bile dobre vesti, a za vas?

Ako želite da saznate kako da razvijate svoju ili emocionalnu inteligenciju vašeg deteta pišite na 88learningville@gmail.com.

Više o našim programima

https://learningville.rs/program-za-decu-programi/

Do skorog čitanja,

Dragana

 

Što više grlite svoju decu, to se više razvija njihov mozak

Ljubav je misteriozna. Deluje na toliko različiih načina. Ponekad, uzimajući je zdravo za gotovo, zaboravljamo na njenu čaroliju i  lekovita dejstva.

Pre nego što je danas podrazumevate, želimo da je postanete svesni. Koliko ljubavi ima u vama, koliko je dajete sebi, deci, suprugu, roditeljima, prijateljima, životinjama, prirodi i svemu oko vas. Rođeni smo da volimo, a sada se i kroz naučna istraživanja došlo do informacije koje su sve mame instiktivno znale a to je da je ljubav i svesno pokazivanje iste neophodna za optimalni, pozitivni i zdrav emocionalni i fizički razvoj svake osobe.

Danas pričamo o zagrljaju. Zašto je važan, šta se dešava kada se grlimo i kako utiče na emocionalni, fizički i mentalni razvoj kod dece? Da budemo iskrene, nema ničeg bolje nego da voljenoj osobi pružite topli zagrljaj.

 

Šta se dešava dok se grlimo?

I da, namerno sam napisala dok se grlimo, jer ne morate uvek zagrliti nekoga, možete i sebe. Sve hemijske reakcije i hormoni koji se luče tokom zagrljaja dešavaju se i dok grlimo same sebe.

U toku grljenja, luči se oksitocin. Oksitocin je hormon „ljubavi i sreće“. Naučnici su ga prvi put identifikovali i primetili 1906. Oksitocin je neophodan u procesu porođaja kod sisara, stimulišući kontrakcije materice i dojenje.

Pogledjate kako je to savršena priroda uredila. Kada se žena porodi i kada počne da doji, okstocin se sve vreme luči i zahvaljujući time matrica se smanjuje. Na taj način dok mi dojimo bebu i dajemo joj hranu i fizički dodir, koji je važan koliko i fiziološka potreba za hranom, ona nama zapravo pomaže da se materica vrati u veličinu pre porođaja. Kasnije studije otkrile su njegovu ulogu mnogo dubljom i dalekosežnijom koja utiče na socijalnu interakciju i povezivanje između ljudi.

 

Važnost povezanosti roditelja i deteta

 

Sigurna povezanost između roditelja i deteta zasniva se na poverenju. Zahvaljujući tome, dete ima temelj koji mu pomaže da se lakše nosi sa stresom. Takođe, poverenje koje stekne u porodici pomoći će mu da izbegne destruktivna ponašanja u adolescenciji.

Tajna nearskidive veze roditelja i deteta je zapravo kroz lučenje oksitocina.

Onda se pitamo na koji način se oksitocin luči? Odgovor je vrlo jednostavan, DODIROM.

Oksitocin se može osloboditi aktivacijom sezornih nerava na koži. Lagani pritisak, toplina = zagrljaj doprinose oslobađanju oksitocina koji služi kao aktivator oslobađanja drugih hormona kao što su serotonin i dopamin. Sve u svemu puno dokaza da zagrljaj ljude, decu čini srećnijim.

Instinktivna veza roditelja i deteta

Fascinantna studija oksitocina kod roditelja sa novorođenčetom otkrila je da se nivoi oksitocina povećavaju tamo gde je došlo do pozitivne interakcije sa njihovim bebama.

Pored toga, povećan oksitocin pronađen je kod roditelja koji su uživali u pozitivnim bliskim odnosima sa svojim partnerima i vlastitim roditeljima, što ukazuje da prenosimo ljubavni hormon kroz pozitivnu socijalnu interakciju. Zanimljivo je da su primećeni smanjeni nivoi oksitocina u urinu majki koje su pod stresom zbog roditeljstva i negativne interakcije sa detetom.

 

Oksitocin se ne može zameniti

Dugoročni emocionalni i društveni efekti oksitocina su opipljivi. Oslobađanje oksitocina tokom seksualne aktivnosti, trudnoće, porođaja, dojenja i nadalje direktno je povezano sa sposobnošću poverenja i formiranja smislenih odnosa. Jednom kada se beba odvoji od majke, mozak proizvodi oksitocin kao rezultat nežnog dodira.

Zdrave lične interakcije takođe podstiču oslobađanje hormona.

Zagrliti svoje dete je najprirodniji instinkt koji roditelj ima, jer se ono oseća dobro za vas oboje. Kao što smo videli, fizička naklonost u detinjstvu je instinktivna i oseća se dobro jer podstiče čvrste emocionalne (i fizičke!) temelje i sposobnost razvijanja poverenja i jakih veza sa drugima.

Iako sve misterije ljubavi nikada neće biti stvarno shvaćene, znamo da je ljubav deo onoga što jesmo kao vrsta i da je potrebna za naš opstanak. Zato raširite ruke i grlite na najače – svima to treba.

 

O važnosti dodira, grljenja i povezanosti između roditelja i dece, zdravog emocionalnog razvoja prolazimo na programima za trudnice i roditelje.

Više informacija na :

https://learningville.rs/program-za-trudnice-programi/

https://learningville.rs/program-za-roditelje/

Časovi su online tako da su svima dostupni.

 

Do sledećeg čitanja ,

Dragana

 

 

 

IQ vs EQ – To je pogrešno pitanje

Od kada Danijel Goleman predstavio koncept emocionalne inteligencije, posle izvesnog vremena počeli smo da je upoređujemo sa kognitivnom. Devetesetih smo zahvaljujući njemu shvatili da nam je za uspeh potrebno još nešto osim IQ. 

Još je Aristotel, proučavajući odrednice dobrog života, tvrdio da je za čoveka pravi izazov usklađivanje emocionalnog sa intelektualnim životom. Uspeh u našem životu ne zavisi nužno od visine koeficijenata naše logičke inteligencije. Štaviše, faktorima koji određuju uspeh IQ doprinosi u samo 20% slučajeva, dok se u čak 80% slučajeva radi o drugim uticajima.

Koliko često vam se desilo da se zapitate zašto se pojedini inteligentni ljudi loše snalaze u međuljudskoj odnosima? Iako je visina IQ-a genetski predodređena – što nas može ili obeshrabriti ili neosnovano “uzvisiti” – osobe visokog IQ-a neretko podbace, dok one s osrednjim IQ-om izuzetno napreduju u društvu.

Razlog tome je jednostavan: osoba visokog koeficijenta logičke nema nužno i visok koeficijent emocionalne inteligencije zaslužne za društveni uspeh.

IQ vs EQ – Zašto je bitno šta merimo?

I napredak i problemi digitalne ere logičan su zaključak 100 godina posvećenih kognitivnoj inteligenciji. Šta bi moglo proizaći iz 100 godina posvećenih emocionalnoj inteligenciji – ili još bolje, kada bi se posvetili razvijanju obe?

Zamislite sada svet koji je 100 godina posvetio proučavanju emocija, razumevanju istih, načinima kako da prevaziđu neželjene emocije i kako da razviju empatiju. Zamislite svet u kome ljudi vole i prihvataju sebe oni kakvi kavi su a istovremeno rade na sebi da bi bili srećniji, ispunjeniji, smireniji i zahvalniji.

Vaspitavani smo i učeni da ne smemo plakati u javnosti, da je to za devojčice a i devojčice osećaju stid dok to rade jer čuju „Nemoj da plačeš, vidi kako te gleda ona seka i smeje ti se sada…“ ili „Nemoj da plačeš, baš si ružna dok plačeš“. 

Odrastali smo tako da krijemo svoja osećanja, da ih guramo pod tepih kako bi bili društveno prihvatljivi. Digitalna era nam je udarila fatalni nokaut sa društvenim mrežama gde smo pod konstatnim pritiskom da živimo savršen život, savršeno izgledamo, savršeno jedemo, savršeno putujemo, imamo savršenu vezu i naravno savršeno dete koje već sa tri računa napamet do 1000.

Da bi bili uspešni trebalo bi negovati obe inteligencije i raditi na sebi u onoj meri koliko nam je potrebno. To bi bio jedan „custom made“ način života gde bi dodavali delove koji su nam potrebni kako bi došli do života kakvog želimo. Zato nije bitno šta merimo nego šta nam je potrebno…. 

Što se tiče razvijanje emocionalne inteligencije kod dece možete početi još dok su u stomaku, sa jednim velikim preduslovom da razvijate svoju.

 

Do sledećeg čitanja,

Dragana