Jutros me je probudila poruka : „Dobro jutro, 1.9.2020. startujemo sa pripremama za predškolsko. Potrebna je velika sveska bez linija, u kockicama, lenjir, rezač, dvodelna pernica……“ Nisam iz prvog puta uspela sve da zapamtim, što od ranog jutra što od šoka da Tamina kreće u predškolsko. Početak nove školske godine može biti stresan i kada su okolnosti normalne, a kamoli u mesecima globalne pandemije. Preškolsko, za sada, sigurno počinje. Ali da li će škole? Kako će prvaci koji ni ne znaju šta znači škola i školska klupa? Kako će roditelji da organizuju posao i školu od kuće … Da li će raditi produženi boravak? To su pitanja koja su mi navrla čitajući poruku.
I roditelje i nastavnike brine sigurnost i zdravlje dece ali i i učenje i kako će se deca prilagoditi novoj normalnoj situaciji. S obzirom da sam i roditelj i nastavnik ne mogu da se ne zapitam kako da pomognemo i sebi i deci da prevaziđemo situaciji a da ostanemo emocionalno zdravi?!
Veoma je važno da shvatimo da će ovo što nam se dešava uticati na mentalno zdravlje dece i da kada se konačno vrate u školske klupe trebaće im puno emocionalne podrške.
Zbog svih novih mera koje se propisuju neki se roditelji brinu da će škola izgledati više kao zatvor, nego kao okruženje za učenje kada se njihova deca vrate u školske klupe, što postavlja pitanje:
Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?
Sada je važnije više nego ikad prepoznati važnost učenja o emocijama i šta razvijanje emocionalne inteligencije donosi deci. Ne samo zbog toga što će se lakše boriti sa stresom već zbog pozitivnog dugoročnog uticaja na mentalno zdravlje dece.
Veliki je procenat dece na koju je COVID-19 negativno uticao i to na traumatične načine:
- Prenoešnje virusa na voljenu osobu
- Lošija materjalna situacija zbog gubitka posla roditelja
- Nisu bili u mogućnosti da dugo vreme vide članove svoje porodice
- Viši nivo stresa roditelja
- Deca nisu mogla da slave rođendane, druže se, idu u vrtić i igraju se na igralištu
Adam D. Brovn, klinički docent na Odeljenju za dečiju i adolescentnu psihijatriju kaže : „Naše iskustvo može uveliko varirati na osnovu ne samo različitih nivoa izloženosti već i onoga što se dešava oko deteta. Moramo sagledati koje konkretne emocionalne i bihevioralne reakcije mogu ukazivati na traumatični stres kao što su trenutni stresori koji se dešavaju“.
Šta, kao roditelji, možemo da uradimo kako bi podržali našu decu da budu emocionalno zdrava?
- Budite emocionalno i fizički dostupni svom detetu.
- Ohrabrite svoje dete da priča sa vama o svojim osećanjima i mislima.
- Uvažite njihovu zabrinutost i pričajte sa njima o tome.
- Poštujte detetove strahove bez obzira da li vam se čine „iracionalnim“.
- Održavajte rutinu spavanja, jela i ostalih stvari koje radite kao porodica.
- Omogućite deci, prilagođene uzrastu, da donose odluke, pružajući im osećaj sigurnosti i kontrole.
Naša deca mogu biti prestrašena zatvaranjem škola, socijalnim distanciranjem, nošenjem maski i promenama koje su domovi i škole doživeli zbog COVID-19.
Ali jedno je jasno; moramo priznati da je ovo za decu trauma. Traumatična iskustva mogu uticati na učenje, ponašanje i odnose u kući i školi. Da bi naša deca dostigla svoj akademski potencijal, prvo moramo videti „celo“ dete, dozvoliti mu da priča o osećanjima i pomoći mu da razvije društvene i emocionalne veštine koje će mu služiti ceo život.
Do skorog čitanja,
Dragana
