Povratak u školske klupe?! Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Jutros me je probudila poruka : „Dobro jutro, 1.9.2020. startujemo sa pripremama za predškolsko. Potrebna je velika sveska bez linija, u kockicama, lenjir, rezač, dvodelna pernica……“ Nisam iz prvog puta uspela sve da zapamtim, što od ranog jutra što od šoka da Tamina kreće u predškolsko. Početak nove školske godine može biti stresan i kada su okolnosti normalne, a kamoli u mesecima globalne pandemije. Preškolsko, za sada, sigurno počinje. Ali da li će škole? Kako će prvaci koji ni ne znaju šta znači škola i školska klupa? Kako će roditelji da organizuju posao i školu od kuće … Da li će raditi produženi boravak? To su pitanja koja su mi navrla čitajući poruku.

I roditelje i nastavnike brine sigurnost i zdravlje dece ali i i učenje i kako će se deca prilagoditi novoj normalnoj situaciji. S obzirom da sam i roditelj i nastavnik ne mogu da se ne zapitam kako da pomognemo i sebi i deci da prevaziđemo situaciji a da ostanemo emocionalno zdravi?!

Veoma je važno da shvatimo da će ovo što nam se dešava uticati na mentalno zdravlje dece i da kada se konačno vrate u školske klupe trebaće im puno emocionalne podrške.

Zbog svih novih mera koje se propisuju neki se roditelji brinu da će škola izgledati više kao zatvor, nego kao okruženje za učenje kada se njihova deca vrate u školske klupe, što postavlja pitanje:

Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Sada je važnije više nego ikad prepoznati važnost učenja o emocijama i šta razvijanje emocionalne inteligencije donosi deci. Ne samo zbog toga što će se lakše boriti sa stresom već zbog pozitivnog dugoročnog uticaja na mentalno zdravlje dece.

Veliki je procenat dece na koju je COVID-19 negativno uticao i to na traumatične načine:

  • Prenoešnje virusa na voljenu osobu
  • Lošija materjalna situacija zbog gubitka posla roditelja
  • Nisu bili u mogućnosti da dugo vreme vide članove svoje porodice
  • Viši nivo stresa roditelja
  • Deca nisu mogla da slave rođendane, druže se, idu u vrtić i igraju se na igralištu

Adam D. Brovn,  klinički docent na Odeljenju za dečiju i adolescentnu psihijatriju kaže : „Naše iskustvo može uveliko varirati na osnovu ne samo različitih nivoa izloženosti već i onoga što se dešava oko deteta. Moramo sagledati koje konkretne emocionalne i bihevioralne reakcije mogu ukazivati na traumatični stres kao što su trenutni stresori koji se dešavaju“.

Šta, kao roditelji, možemo da uradimo kako bi podržali našu decu da budu emocionalno zdrava?

  • Budite emocionalno i fizički dostupni svom detetu.
  • Ohrabrite svoje dete da priča sa vama o svojim osećanjima i mislima. 
  • Uvažite njihovu zabrinutost i pričajte sa njima o tome.
  • Poštujte detetove strahove bez obzira da li vam se čine „iracionalnim“.
  • Održavajte rutinu spavanja, jela i ostalih stvari koje radite kao porodica.
  • Omogućite deci, prilagođene uzrastu, da donose odluke, pružajući im osećaj sigurnosti i kontrole.

Naša deca mogu biti prestrašena zatvaranjem škola, socijalnim distanciranjem, nošenjem maski i promenama koje su domovi i škole doživeli zbog COVID-19.

Ali jedno je jasno; moramo priznati da je ovo za decu trauma. Traumatična iskustva mogu uticati na učenje, ponašanje i odnose u kući i školi. Da bi naša deca dostigla svoj akademski potencijal, prvo moramo videti „celo“ dete, dozvoliti mu da priča o osećanjima i pomoći mu da razvije društvene i emocionalne veštine koje će mu služiti ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Dok mi učimo decu životu, deca nas uče kako treba živeti

Paradoks je da kada prihvatim sebe takvog kakav jesam, onda se mogu promeniti. – Carl Rogers

Mudraci kažu da je odgajanje dece jedan od najboljih načina da radimo na sebi. A s obzirom na to koliko nas lako deca mogu izluditi, istina je da svako od nas ima svakodnevne mogućnosti za rast, strpljenje i saosećanje! Srećom, snažno nas motiviše ljubav prema našoj deci pa se onda i trudimo da razvijemo gore pomenute vrline.

Međutim, ponekad je teško. Osećamo se zaglavljeno. 

Želim da vam kažem da vas razumem.

Naravno, savim je prirodno da bi trebalo da podsećamo našu decu veoma često da rade neke stvari, koje im nisu omiljene (vraćanje igračaka na mesto, sređivanje sobe…) To dečije (ne)ponašanje najbolje možemo preživeti uz osmeh 🙂 Oni svakako uče vremenom i ponavljanjem, ali najvažnije je da se povežemo sa njima kako bi nas oni zapravo slušali. 

Ali šta se dešava kada smo zaglavljeni u njihovom negodovanju, neposlušnosti i kada znamo da bi trebalo biti drugačije. Prirodno je da mislimo da smo mi oni koji bi trebalo nešto uraditi da se naše dete promeni.

Ali deca kao i odrasli prirodno se pobune protiv sile, tako da zapravo ne možete kontrolisati nikoga osim sebe. Srećom, ako promenite način na koji sarađujete sa detetom, vaše dete će promeniti i način na koji on reaguje.

Zato promena treba da počinje od nas.

Mi smo odrasla osoba, tako da je naš posao započeti mirovni proces. Evo kako da krenete ka manje drame i više ljubavi.

1. Preuzmite odgovornost za svoja osećanja

Sledeći put kada dete izazove u vama osećaj besa, razmislite o ovome: Niko vas ne može razbesneti, ako mu vi ne dozvolite. Ako dozvolite, to je vaša odgovornost.

Naravno, ponašanje vašeg deteta vas nervira. Možda iz dobrog razloga, da se zagledate u sebe. Jer je to je VAŠA neugodnost. Neki drugi roditelji u istoj situaciji bi mogi da razreše napetost smehom ili empatijom, jer oni nemaju neugodnost po ovom pitanju. (I da, ti roditelji imaju druge okidače. Poenta nije da se poredite, već o da osvestite da ako vas to konkretno muči onda bi trebalo da radite na svojim osećanjima.)

2. Odgonetnite dečije ponašanje 

„Loše“ ponašanje deteta je alarm za pomoć. Vaše dete nije loša osoba i njegovo ponašanje nije neobjašnjivo, čak i ako ga ne razumete. Šta god da vaše dete radi, daje sve od sebe da udovolji svojim potrebama i izbori se sa osećanjima koja ga preplavljuju.

Ako je dete agresivno, to je crvena zastava, a unutra njega je zatvoren neki veliki strah. (Rastopite to otvrdnuto srce da bi strahovi i suze izašli .)

Ako neprestano prevazilazi granice koje mu postavljate, možda želi da vam pokaže da se oseća kontrolisanim. Deca se uvek pobune protiv sile. 

Ako pokazuje da je previše vezano (zalepljeno) za vas, možda mu treba više negovanja (poveziavnja) nego što dobija? 

Ako je dete prkosno, to pokazuje da se dete oseća da nije povezano sa  vama. (Roditeljstvo je 80% povezanost; inače deca ne mogu da prihvate naše smernice. Kakav je vaš odnos?)

Ako je dete „nemoguće“ i ako ga ništa ne čini srećnim, možda mu je potrebna pomoć da se izbori sa nekim velikim osećanjima. (Budite smireni, ljubazni, zagrlite ga dok plače.)

Umesto da krenete u osuđivanje dečijeg ponašanja, duboko udahnite i budite znatiželjni da otkrijete šta je nateralo vaše dete da se ponaša na takav način. Ima razloga, čak i ako ne mislite da je dobar. Ako situaciju možete da vidite iz perspektive vašeg deteta, tada ste na više od pola puta do rešenja.

3. Zapamtite da preuzimanje odgovornosti za svoja osećanja ne znači kriviti sebe

Pre nego što možemo da se promenimo, prvo moramo da prihvatimo čitavu veličanstvenu zbrku u sebi, onako nežno kao da je to naše dete kada ga nešto boli. Gotovo čarobno, jednom kada saosećanjem blagoslovimo sopstvene rane, otkrićemo da prestajemo da reagujemo preterano. Ne aktivira se bes kod nas na ponašanje našeg deteta na isti način svaki put.

Naravno, svi grešimo, nikada nećemo biti savršeni. A deca imaju nepogrešivu sposobnost da nas pokrenu, izlože naša ranjiva mesta, izvuku iz nas nerazumne strahove i bes. Zato prihvatite svoja osećanja, uključujući frustraciju i ljutnju na dete. To su normalne emocije! I naravno, osećaj frustracije, neugodnosti i besa ne znači da se ponašate loše. Baš kao što se nadamo da će naša deca izraziti ono što im je potrebno i što žele bez verbalnog (ili fizičkog) napada na drugu osobu, mi moramo da naučimo da se samoregulišemo.

4. Mantra „Smiri se“

Kad deca ne mogu da regulišu svoja osećanja, potrebni smo im mi, njihovi roditelji, da im pomognemo da se smire. Vi ste uzor. Ako možete da regulišete svoje emocije, vaše dete će naučiti kako se regulišu emocije. Jednom kada može da reguliše svoja osećanja, može da reguliše i svoje ponašanje. Dakle, vaš posao je uvek da smirite oluju, a ne da je eskalirate. Samo recite sebi: Manje drame, više ljubavi!

Naporno, zar ne? Vrlo.

Deca nam pružaju savršenu priliku da proradimo sve naše zaglavljene emocije. Zar nije sjajno imati svog sopstvenog majstora koji će nas naučiti smirenosti, strpljenju i kako da dostignemo zen momenat?

Ako vam je potrebna podrška za produbljivanje odnosa sa svojim detetom možete zakazati 1 na 1 online konsultacije. One vam mogu pomoći da izlečite svoje okidače i promenite pogled na izazove tako da možete postati smireni, emocionalno zdrav roditelj kakav želite da budete. Takođe vam konsultacije daju prečice za povezivanje sa detetom, uključujući i igre u kojima ćete se sa decom smejati i povezivati. Kroz vreme na konsultacijama vodiću vas  korak po korak kroz trening emocija sa svojim detetom, tako da naučite kako da postavite granice empatiji, na način koji podržava vaše dete da razvije samodisciplinu i otpornost.

Možda će vas zanimati i:

Zašto ne treba kažnjavati decu, i kako kazna utiče na njihov razvoj pogledajte u videu

https://www.instagram.com/p/CC35mxEpjG6/

Do skorog čitanja,

Dragana

 

Tri saveta kako pomoći detetu kada je besno

Istina o besu je da on prestaje samo kad se zaista čuje i razume, bez rezerve. – Carl Rogers

Sva se deca – kao i svi ljudi – naljute.

Ljutnja je reakcija tela, „poziv na borbu“za koji mislimo da će nas sačuvati kada se osetimo ugroženima. Kada neko „pređe“ naše granice, naljutimo se.

Ali ljudi se ne ljute samo zbog dešavanja u spoljašnjem svetu. Kada se danas nešto dogodi što nas podseća na uznemirenost iz prošlosti, ljutimo se da sami sebe zaštitimo – čak i ako današnja pretnja baš i nije pretnja.

Zato ponašanje našeg trogodišnjaka pokreće naš bes.

Takođe se ljutimo da bi održali svoju ravnotežu. A onda kada nas sopstveni strah, povreda, razočaranje, bol ili tuga previše uznemire skloni smo kajanju. Ljutnja nas ne oslobađa od osećaja povređenosti, ali nam pomaže da se osećamo manje nemoćnima i trenutno prigušuje bol. Ovo objašnjava zašto je gnev deo procesa tugovanja.

Dakle ljudi reaguju na bilo koju moguću pretnju napadima

To važi i za decu, naravno. Deca ne mogu da objasne svoje probleme, tako da i malo razočaranje može izgledati kao kraj sveta. Što je još gore, zbog toga što nemaju u potpunosti razvijeni čeoni korteks koji bi im pomogao da regulišu svoje ponašanje, deca imaju još veću sklonost „pucanja“ kada su ljuta. (Zar se ne čini ludim što očekujemo da konstruktivno izađu na kraj s gnevom kada to mi odrasli često ne učinimo?)

Ponekad napad ima smisla kada smo ljuti, ali samo kada stvarno postoji pretnja. To je retko. Većinu puta kada se deca naljute, žele da napadnu svog malog brata (koji im je prekinuo dragoceni trenutak), roditelje (koji su ih „nepravedno“ disciplinovali), učitelja (koji ih je osramotio) ili nasilnika na igralištu (koji ih je uplašio) .

Na svu sreću, kako se dečiji mozak razvija, oni dobijaju sposobnost da konstruktivno upravljaju svojim gnevom – AKO žive u kući u kojoj se ljutnjom upravlja na zdrav način.

Kako upravljati ljutnjom na zdrav način za dete (ili čak odraslu osobu)?

  • Kontrolisanjem agresivnih impulsa

Kada roditelji prihvate i saosećaju se sa detetovim emocijama, dete uči da emocije nisu opasne i da se smeju osetiti – a da pritom se ne mora nužno reagovati na njih.

Dok prihvatamo ljutnju svog deteta i ostajemo mirni, ono stvara neuronske puteve i uči emocionalne veštine da se smiri i da iskaže kako se oseća, a da ne povređuje ljude ili stvari.

Do trenutka kad krene u vrtić, dete bi trebala da toleriše „napade“ adrenalina i drugih hemijskih hemijskih supstanci u organizmu, a da ne deluje tako što će udariti druga. (Napomena: Nije neobično da deca koja već idu u vrtić i dalje udaraju svoju braću i sestre.)

  • Biti svestan ljutnje, kao i drugih prekrivenih osećanja 

Ako možete da zaustavite svoje reagovanje i shvatite zašto je vaše dete uznemireno, njegov bes će početi da se smanjuje. To će mu pomoći da se oseća dovoljno bezbednim da oseti ranjivije emocije koje pokreću ljutnju.

Jednom kada dete može dozvoliti sebi da iskusi svoju tugu zbog slomljene igračke, njegovu povredu zbog toga što je majka bila nepravedna, njegovu sramotu kad nije znao odgovor u razredu ili strah kada mu je drug iz razreda pretio, ti osećaji počinju da se leče.

Kako ta ranjiva osećanja počinju da blede, njemu više ne treba njegov gnev da bi se branio od njih – tako nestaje ljutnja. Nasuprot tome, ako ne pomognemo deci da se osećaju dovoljno bezbedno da osete te osnovne emocije, oni će samo nastaviti da gube kontrolu nad ponašanjem, jer nemaju drugi način da se izbore sa strepnjama unutar njih. Čini se da ta deca često imaju „džak na leđima“, jer su puni ozlojađenosti; osećajem da je život protiv njih. Uvek su spremni da se naljute.

  • Konstruktivno rešavanje problema

Posle nekog vremena cilj je da vaše dete koristi bes samo kao podsticaj da promeni neke stvari kako se više ne bi ponovile. Ovo može uključivati premeštanje njegovog blaga van dosega malog brata ili dobijanje roditeljske pomoći da se izbori sa nasilnikom. To takođe može uključivati i priznavanje sopstvenog doprinosa problemu, tako da on odluči da bolje ispoštuje pravila svojih roditelja ili da dođe na čas spremniji.

Uz vašu pomoć, vaše dete će naučiti da se smiri kad je ljuto tako da može da izrazi svoje potrebe i želje bez napada druge osobe, bilo fizički ili verbalno. Naučiće da sagleda stranu druge osobe i da traži rešenja za problem / pobedu, umesto da samo pretpostavlja da je u pravu, a druga osoba u krivu.

 

Očigledno je da su potrebne godine roditeljskog vođenja da bi deca naučila ove veštine. Ako su roditelji u stanju da pomognu deci da se osećaju dovoljno sigurno da iskaž svoj gnev i istraže osećanja unutar sebe, deca sve više mogu da kontrolišu svoje ispade kako bi na odgovarajući način izrazili svoj bes i prešli u konstruktivno rešavanje problema tokom školskih godina.

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako pomoći svom frustriranom detetu

Frustracija je snažna emocija koju proživljavaju sva deca. Kod neke dece frustracija se javlja retko, ali za druge se može činiti da izgledaju frustrirano zbog gotovo svega što rade. Da biste pomogli svom frustriranom detetu, potrebno je da povećate svoje razumevanje onoga što se za njih dešava i aktivirate alate koji će im pomoći da nauče da se samoregulišu.

Pre nego krenem na konkretne primere kako pomoći svom dete ali i sebi, definisala bih šta je to frustracija.

Frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.

 

Zašto je moje dete frustrirano?

Neki od razloga zašto vaše dete može postati frustrirano su:
  • Fizičke potrebe: kada je dete umorno ili gladno, veća je verovatnoća da će postati frustrirano
  • Promena: promene rutine, životne situacije ili prekid nečega u čemu uživaju, mogu da izazovu visoke nivoe frustracije
  • Skokovi u razvoju: kada se dete razvija, ali ne može sasvim savladati sledeću fazu, obično dolazi do frustracije. Todleri često mogu postati vrlo frustrirani, kao i starija deca kada pokušavaju da savladaju novu veštinu ili predmet u školi.
  • Prevelika stimulacija: nivo frustracije dostiže vrhunac kada je dete imalo previše buke, toplote, dodira ili pritiska sa kojim lično može da se nosi.
  • Kad žele nešto što ne mogu da dobiju: kada dete ima cilj koji je naišao na prepreku ili mu se čini da se to neće dogoditi, dolazi do frustracije.

 

Kako pomoći svom frustriranom detetu?

  1. Namirite njihove osnovne potrebe Ako kod deteta primećujete visoke nivoe frustracije, uzmite trenutak da razmislite da li je umorno, gladno, možda mu je potrebno malo vremena napolju ili da bude samo sa vama. 
  2. Podesite njihovu stimulaciju okoline Ako dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, često se bori sa senzornom prekomernom stimulacijom. Senzorna prekomerna stimulacija može se odnositi na buku, temperaturu, odeću, previše dodira od drugih ili previše vremena provedenog na ekranu. Deci koja su prekomerno stimulisana od svog okruženja potrebna je redovna dekompresija odnosnosmanjenje pritiska ili će verovatno postati stalno frustrirana. 
  3.  Postanite svesni šta su trigeri za vaše dete Postoje određene situacije koje vrše visok nivo lične frustracije vašeg deteta. Oni su individualni za svako dete, tako da je važno da shvatite šta tačno aktivira kod vašeg deteta frustraciju. Okidači mogu uključivati: tranziciju, osećaj nerazumevanja, gubljenje u igrama, nekoga ko uzima nešto što je njihovo, nove situacije, nepravedne situacije.  
  4. Razgovarajte sa njima o stuacijama i njihovim osećanjima   Emocije moraju biti izražene na  zdrav način,  da se ne bi razvijale i izražavale na nezdrav način. Otvoreno razgovarajte sa detetom o promenama koje se dešavajue, šta ih frustrira ili zašto su razočarani. Saosećajte sa onim što osećaju.  
  5. Postanite njihov partenr u rešavanju problema   Frustracija se obično javlja zato što se između vašeg deteta i onoga što se želi stvorila prepreka. Osećaju se kao da su zaglavljeni. Partnerstvo u rešavanju problema sa vašim detetom pomoći će im da uvide mogućnosti u nekom problemu. Mogli biste oboje da zamislite 10 različitih načina oko prepreke ili šta biste mogli da uradite umesto situacije koja vam nije uspela.  
  6. Naučite ih kako da se izbore sa frustracijom  Ako vaše dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, posvetite ih namernom učenju kako se izboriti sa frustracijom. Na primer, ako vaše dete postane jako frustrirano kada izgubi u igri, možete da počnete da igrate tu igru redovno, samo nakratko, u svrhu praktikovanja zdravih odgovora. Svaki put kada na frustraciju odgovore na zdrav način, pohvalite ih.  

 Što dublje razumete svoje  dete i namerno mu pomažete da raste i razvija samoregulaciju i emocionalnu inteligenciju, postaće dete koje imaju sposobnost da pozitivno izađe na kraj s svojom frustracijom.

Pišite mi ako imate izazove u roditeljstvu,

Do skorog čitanja,

Dragana

Edukativna društvena igra

103099796_284401536268580_9200912838472334155_n 1

Preuzmi besplatno Ebook

Learning Ville (1)

Utišaj buku, pojačaj dušu

Koliko si puta bila u situaciji da ne znaš da opišeš kako se osećaš? Koliko si puta čula svoju prijateljicu koja ti kaže „osećam se nekako a ne znam reč za to“? Nekako se osećam nja… I ustvari sve je ok, ništa se nije desilo a ja se ipak osećam tako… 

Osećanja i emocije su tu u našem telu, u impulsu koji se dešava u našem mozgu a mi ipak ne znam šta da radimo sa njima…. Nekada su mnogo jaka pa imamo lupanje srca, stezanje u grudima i teško dišemo….Tada ta naša osećanja kao da nam poručuju, hej nešto radiš što ne bi trebala, ja ti dajem signale ti ih ne kapiraš pa onda moram da napravim ovu fiziološku zbrku u tvom organizmu.

Opusti se?!

Tahikardija 250, a pritisak normalan… EKG uredan, pa šta je onda? Doktori kažu to ti je na nervoj bazi, opusti se. Prvi put sam čula tu reč kada mi je bilo 19. Ali kako da se opustim?! Nikada me niko tome nije naučio, niti rekao da treba da znam. Tog leta sam završila gimnaziju sa odličnim uspehom i upisla fakultet u Beogardu. Jedna devojka iz unutršanjosti, malog grada za koga su Beograđani čuli jedino iz viceva, okuražila se i jedina iz cele generacije upisla japanski. Možeš misliti, pa šta će ti to, reče joj profesor istorije na maturskoj večeri dok je plesao sa njom. Ja sam mislio da ćeš to upisati prava ili tako nešto.

Tahikardija i dalje prisutna, odrađene sve analize. Ultrazvuk, holter srca i sve ostalo. Dete vam je zdravo gospođe, rekoše mojoj mami, sve joj je to iz glave. Ok, pomislih ja u sebi, nisam bolesna znači proći će to, spremna sam za studije i veliki grad Beograd.

To je bio prvi poziv moje duše da učim o emocijama i da ih ne zapostavljam. Da treba da se opuštam, da pričam o tome kako se osećam, da postavljam zdrave emocionalne granice i da volim i poštujem sebe.

Međutim, to jeste bio prvi poziv, ali bezuspešan. Imala sam poziv na drugoj liniji pa je ovaj ostao na čekanju. Prvi poziv su bile obaveze, učenje, fakultet. Ne brukaj roditelje. Sada ideš na studije, moraš da imaš dobar uspeh, da završiš godinu u roku, pređeš na budžet i dobiješ dom, jer ti je to karta za ostanak. Od prevelike buke nisam uopšte više čula drugi poziv.

Posle završenog fakulteta, master studija i početak doktorskih moj životni put se nastvalja u Tokiju. I tada počinjem polako da čujem da možda imam drugi poziv. Sada shvatam zapravo da je bio početak, tada je bilo previše buke u glavi da bih to znala. Učeći o japanskoj kulturi, religiji i meditaciji dobijala sam saznanja koja mi sada služe.

Tema moje disertacije zbog koje sam i studirala u Japanu je „Položaj žena u Japanu sa refleksijom na jezik“. Ta tema me je odvukla na ispitivanje roditeljstva. Tada nisam bila mama pa sam veoma objektivno prišla temi.

Nekoliko meseci pošto sam postala mama, čula sam poziv. Opet moja osećanja, nesigurnost, nevoljenja sebe i sve ostalo što sam prikrivala velikom bukom. Sve je izašlo. Tada sam odlučila da tako neću vaspitavati svoje dete i da ću učiti i ja ali ću učiti i nju o emocijama.

Tada počinje moj put edukacije o emocionalnoj inteligenciji. Po vokaciji sam japanolog, ali po duši sam nešto drugo. Kasnije su usledile razne edukacije, knjige i na kraju Relax Kids franšiza koja je sve obuhvatila i dala mi alate kako da radim sa decom.

Pa odakle meni pravo da radim sa decom i da pričam o emocijama?

 Ja sam Relax Kids trener i trener za razvoj emocionalne inteligencije, na osnovu edukacije ali i iskustva. Ali sam i profesor japanskog i engleskog jezika. Imam decenijsko predavačko i pedagoško iskustvo. Ono mi je zparavo i dalo uvid da bi trebalo početi učiti decu emocionalnom opismenjavanju još u vrtiću, jer kada dođu na fakultet već je teže. Imaju svoje čvsrte navike i uverenja. Moje iskustvo je iz vrtića, osnovnih i srednjih škola i sa fakulteta. I verujte mi neće većeg dara, nego decu emocionalno spremiti za život.

I eto ovo je moja priča. Ispričala sam vam je jer možda i vi imate taj drugi poziv a nečujete ga. Možda i vaše telo vama nešto poručuje. Možda. Stanite na tren. Utišajte sebe i sve oko sebe. Meni je „wake up call“ bilo majčinstvo, nekome je tahikardija, nekome anksioznost, nekome gubitak najbližeg a nekome tumor.

Utišaj buku, pojačaj dušu.

Do skorog čitanja,

Dragana

Empatija ili „Hodanje u tuđim cipelama“

Verovatno ste čuli za empatiju, ali da li zaista znate i njeno značenje? Empatija je mnogo više od stavljanja sebe u poziciju druge osobe. 

Šta je empatija? Definicija i koncept

Empatija je  veština posmatranja situacija i doživljaja iz perspektive drugih radi boljeg razumevanja tih osoba. Empatija je sposobnost stavljanja sebe na mesto drugog i emocionalno i intelektualno. Drugačije bi se moglo reći da predstavlja proces uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje druge osobe, ili kako se narodski kaže: hodanje u tuđim cipelama. Empatija je deo emocionalne inteligencije i može se razvijati na različite načine. 

Umetnost razumevanja emocija je složenija nego što se možda čini. Studija koju je uradilo Univerzitet u Amsterdamu pokazuje da je empatija dvosmerna. To znači da je empatijska interakcija značajna za oba pojedinca, za onu koja je empatična i za onu koja se oseća shvaćenom. Takođe, možemo lako primetiti da nismo empatični u istoj meri svi na isti način.

Karakteristike empatičnih ljudi

Ljudi koji osećaju empatiju dele brojne osobine ili obrasce ponašanja među sobom koji podstiču razvoj empatičnih kapaciteta. Pogledajte sledeću listu da biste znali glavne karakteristike empatičnih ljudi:

  • Veoma su osetljivi

Saosjećajni ljudi su dobri slušatelji, otvoreni prema novim iskustvima, ljubazni i nesebični. Obično su pažljivi prema potrebama drugih i ne ustručavaju se da pruže ruku. Stoga nije iznenađujuće da imaju fascinantnu sposobnost prenošenja dobrih osećanja tokom interakcije sa drugima. Međutim, negativna strana ako ste visoko osetljivi je da ponekad ne možete da se nosite sa svim osećanjima. Pa se onda na svaki ružan gest oni osećaju jako loše i veoma ih boli.

  •  Oni „privlače“ emocije drugih ljudi.

Kao da se radi o sunđeru, neko ko je empatičan je sposoban da apsorbuje emocije drugih. Raspoloženje druge osobe ima značajan uticaj na raspoloženje osobe sa visokim nivoom empatije, tako da je njihova emocionalnost intenzivno prilagođena i negativnim i pozitivnim osećajima. Zato im je teško da se ne osete preplavljenim ako sretnu nekoga ko prolazi kroz anksioznost i stres ili ako ta osoba prolazi kroz radosne trenutke.

  • Njihova ljubaznost može uticati loše na njihov život.

Imati veliko srce i iskreno brinuti se za druge su neosporne vrline. Nedostatak ovoga je što empatični ljudi postaju više posvećeni problemima drugih ljudi nego svojim sopstvenim, što često dovodi do frustracije, stresa i poteškoća u upravljanju njihovim životima. Oni veoma pažljivo biraju reči u komunikaciji sa drugim ljudima. Komunikacija je neophodna za demonstriranje empatičnih veština. Kada se saosećamo sa drugima, razmislimo pre nego izgovorimo jer smo svesni uticaja koji reči mogu imati na druge ljude.

  • Izbegavaju krajnosti.

Empatični ljudi više vole sredinu. Izbegavaju ekstremno razmišljanje. Kada su u društvu nekoga ko je ekstremno pesimista ili optimista, oni su u stanju da ih nauče da nije sve crno ili belo, ali da postoji mnogo boja na kojima se mogu sagledati stvari, a najprikladnije je da budu otvoreni za tu različitost koja život nam nudi.

Ako želite da podelite svoje iskustvo ili nam postavite bilo kakva pitanja, ostavite komentar ispod.

Do sledećeg čitanja,

Dragana

IQ vs EQ – To je pogrešno pitanje

Od kada Danijel Goleman predstavio koncept emocionalne inteligencije, posle izvesnog vremena počeli smo da je upoređujemo sa kognitivnom. Devetesetih smo zahvaljujući njemu shvatili da nam je za uspeh potrebno još nešto osim IQ. 

Još je Aristotel, proučavajući odrednice dobrog života, tvrdio da je za čoveka pravi izazov usklađivanje emocionalnog sa intelektualnim životom. Uspeh u našem životu ne zavisi nužno od visine koeficijenata naše logičke inteligencije. Štaviše, faktorima koji određuju uspeh IQ doprinosi u samo 20% slučajeva, dok se u čak 80% slučajeva radi o drugim uticajima.

Koliko često vam se desilo da se zapitate zašto se pojedini inteligentni ljudi loše snalaze u međuljudskoj odnosima? Iako je visina IQ-a genetski predodređena – što nas može ili obeshrabriti ili neosnovano “uzvisiti” – osobe visokog IQ-a neretko podbace, dok one s osrednjim IQ-om izuzetno napreduju u društvu.

Razlog tome je jednostavan: osoba visokog koeficijenta logičke nema nužno i visok koeficijent emocionalne inteligencije zaslužne za društveni uspeh.

IQ vs EQ – Zašto je bitno šta merimo?

I napredak i problemi digitalne ere logičan su zaključak 100 godina posvećenih kognitivnoj inteligenciji. Šta bi moglo proizaći iz 100 godina posvećenih emocionalnoj inteligenciji – ili još bolje, kada bi se posvetili razvijanju obe?

Zamislite sada svet koji je 100 godina posvetio proučavanju emocija, razumevanju istih, načinima kako da prevaziđu neželjene emocije i kako da razviju empatiju. Zamislite svet u kome ljudi vole i prihvataju sebe oni kakvi kavi su a istovremeno rade na sebi da bi bili srećniji, ispunjeniji, smireniji i zahvalniji.

Vaspitavani smo i učeni da ne smemo plakati u javnosti, da je to za devojčice a i devojčice osećaju stid dok to rade jer čuju „Nemoj da plačeš, vidi kako te gleda ona seka i smeje ti se sada…“ ili „Nemoj da plačeš, baš si ružna dok plačeš“. 

Odrastali smo tako da krijemo svoja osećanja, da ih guramo pod tepih kako bi bili društveno prihvatljivi. Digitalna era nam je udarila fatalni nokaut sa društvenim mrežama gde smo pod konstatnim pritiskom da živimo savršen život, savršeno izgledamo, savršeno jedemo, savršeno putujemo, imamo savršenu vezu i naravno savršeno dete koje već sa tri računa napamet do 1000.

Da bi bili uspešni trebalo bi negovati obe inteligencije i raditi na sebi u onoj meri koliko nam je potrebno. To bi bio jedan „custom made“ način života gde bi dodavali delove koji su nam potrebni kako bi došli do života kakvog želimo. Zato nije bitno šta merimo nego šta nam je potrebno…. 

Što se tiče razvijanje emocionalne inteligencije kod dece možete početi još dok su u stomaku, sa jednim velikim preduslovom da razvijate svoju.

 

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Šta je to Relax Kids?

 

Godinu i po dana je prošlo od kada smo Aleksandra i ja postale zvanično Relax Kids treneri. Već godinu i po dana svakodnevno radimo sa decom, pričamo o tome, zagovaramo pozitivno vaspitanje i svesniji život.

Ako nas pitate mi bi rekle da i vrapci na grani znaju šta je Relax Kids, ali možda samo ovi naši vrapci sa Banjice 🙂 🙂 🙂

Skoro mi se desila sledeća situacija:

Srela sam drugaricu koja je posle uobičajenih pitanja, skupila hrabrosti da pita a da se ja ne uvredim 😂 A ŠTA JE TO RELAX KIDS?

Naravno odmah sam zvala Aleksandru i pitala je da li stvarno ljudi ne razumeju ili nisu čuli. I onda me je ona podsetila da osim što nas Relax Kids uči opuštanju uči nas i da budemo i strpljivi.

Takođe, sam ja kao roditelj, svesna široke lepeze van-nastavnih aktivnosti koja je danas dostupna roditeljima i deci i da im je možda i previše da čitaju o različim kursevima i programima.

Ali, takođe znam da postoje i roditelji koji tragaju za drugačijim rešenjima i pozitivnim vaspitanjem. Verujem da postoje mame, kao što sam bila i ja kada sam išla na različita predavanja, čitala knjige i čitala blogove u nadi da će mi neko odgovoriti na moja pitanja.

Roditeljska pitanja?

A Relax Kids mi je odgovorio na pitanja koja sam imala. 

Tu sam dobila odgovore koje sada želim da podelim sa drugim mamama koje imaju iste izazove kao što sam imala i ja nekada ali i dalje ih imam. Sada znam kako da te izazove rešim na najlakši i najbolji način.

Šta deca uče na Relax Kids časovima?

🌈Na Relax Kids časovima deca će razvijati samopouzdanje i samopoštovanje.
🌈Naučiće da na miran način reše konflikte.
🌈Naučiće šta je strah i kako da ga se oslobode.
🌈Naučiće da govore lepo o sebi ali i od drugima.
🌈Naučiće i osetiće kako je biti u tuđoj koži i kroz iskustvo će naučiti da budu empatični.
🌈Naučiće važnost opuštanja.
🌈Naučiće i kako da se opuste.
🌈Naučiće važnost dubokog disanja.
🌈Naučiće i kako da duboko dišu.
🌈Naučiće vežbe istezanja.
🌈Naučiće kako da maštaju.
🌈Postaće kretivniji.
🌈Biće im bolja koncentracija i fokus.
🌈Naučiće da veruju u sebe.

 🎁A to je dragi roditelji najvredniji dar koji im možete dati.

♥️Verovatno ćete se složiti sa mnom da ako dete briljira u školi a ima nisko samopouzdanje i ne veruje u sebe da neće iskoristiti to znanje u životu na pravi način.

Naši Relax Kids časovi se održavaju u Prima International školi i u vrtićima. Takođe imamo grupu koja ima časove sredom od 19h, na adresi Bulevar Oslobođenja 154.

Ako ste zainteresovani ali skeptični možete da dovete dete na besplatni čas. Ukoliko imate pitanja, pišite nam na 88learningville@gmail.com

Do sledećeg teksta,

Dragana

 

Emocionalna inteligencija? Šta je to?

 

Emocionalna inteligencija (EI) je sposobnost da se racionalno razmišljanje i osećanja usklade kako bi došli do optimalne odluke – što je ključno za uspešan odnos pre svega sa sobom ali i sa drugima. Na osnovu raznih istraživanja dokazano je da osobe sa visoko razvijenom emocionalnom inteligencijom su kasnije uspešniji i srećniji u privatnom životu ali i u poslovanju. Emocije su gorivo za učenje, odlučivanje, kreativnost i zdravlje.

Ali možda se sada pitate zašto je EI važna?

Važna je zato što je to onaj deo koji nam nedostaje u slagalici života. To je onaj osećaj kada smo zvanično uradili sve što se očekuje od nas, prema roditeljima, školi, fakultetu, kompaniji, državi a i dalje se osećamo kao da nam nešto fali. To je znak niskog koeficijenta EI.

Pitamo se ponovo ZAŠTO?

Emocije su jako vredne jer su to signali koji nam pomažu da shvatimo da li smo na pravom putu. Kada znamo kako da ih pre svega osvestimo, a onda naučimo kako da ih koristimo kroz život idemo mnogo lakše i usudila bih se reći, srećnije. Razvijanje emocionalne inteligencije počinje sa tri ključna pitanja:

Spoznaja ko smo? – Poznavanje sopstvenih emocija

Doslednost sebi i drugima? – Radimo ono što govorimo i razvijamo sposobnost za empatiju

Jasan cilj? – Sve što radimo radimo sa svrhom

Razvijanje EI pomaže deci, učenicima, odraslima da budu uspešniji u školi, u poslu i uopšte u životu. Za razliku od IQ – koeficijenta inteligencije koga možemo izmeriti, koeficijent emocionalne inteligencije nije moguće izmeriti. Iako naučnici godinama pokušavaju da naprave test to i dalje nije moguće. Istraživanja pokazuju da ako imate visok IQ verovatno ćete biti uspešni u školi, kasnije na poslu, i imati lepši i bogatiji život. Ali za to nije zaslužan samo IQ već i koeficijent emocionalne inteligencije. Ona je važna da bi se živeo dobar život – život u kome možete da uživate u svim bogastvima duha.

I dalje vam je nejasno, ili ne znate kako da saznate da li koristite svoje potencijale, pišite mi na 88learningville@gmail.com

Do skorog čitanja,
Dragana

Mindfulness za decu

Mindfulness je osećaj sunca na vašoj koži, osećaj slanih suza koje se kotrljaju niz vaše obraze, osećaj frustracije u vašem telu. Mindfulness doživljava i radost i jad kao takve i kada se pojave, a da pritom ne treba nešto da se preduzme ili da se ima neposredna reakcija ili mišljenje. Mindfulness usmerava vašu svest ovde i sada, u svakom trenutku. Eline Snel

 

Praktikovanje mindfulness-a ispunjava veliku potrebu da i roditelji i deca pronađu fizičku i mentalnu smirenost u ovom haotičnom vremenu. Ali smirenje samo po sebi nije dovoljno, potrebna je i svest.

Deca su po prirodi znatiželjna i radoznala. Žele da nauče puno novih stvari, brzo, odmah i sada. Deca  znaju da budu u sadašnjem trenutku i mogu da imaju izuzetan fokus.

Ali kao odrasli, deca su često previše zauzeta. Umorni su, lako im se pažnja prosipa i postaju nemirni. Deca su danas prezauzeta i nemaju vremena da samo „budu“. Rastu veoma brzo i ponekad moraju imati različite obrasce ponašanja u školi i kod kuće na društvenom i emotivnom nivou. Kada svemu ovome dodamo sve njihove obaveze i domaće zadatke, to ubrzo bude previše. Čini se da su stalno uključeni, ali gde je dugme za pauzu i gde je punjač?

Koji su pozitivni ishodi praktikovanja mindfulness-a?

Praktikovanjem mindfulness-a, deca nauče da zastanu na trenutak, da uhvate dah i da shvate šta im je u trenutku potrebno.

To im omogućava da izađu iz automatskog pilot režima, prepoznavajući impulse za ono što jesu i uče da prihvataju da nisu sve stvari u životu lepe. Uče da se fokusiraju i da budu prisutni za sve što rade. Deca uče da ne kriju ništa, već da razumeju šta je ono što im se dešava iznutra .

Zahvaljujući tome dobijaju veštine kao što su pažnja, koncentracija, fokus, strpljenje, poverenje i prihvatanje još u ranom detinjstvu što će im biti kamen temeljac za zdrav emocionlni i mentalni razvoj.

Kroz desetogodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima najčešće pitanje koje mi postavlju i roditelji i mladi je kako da se skoncentrišem, nemam fokus, ništa mi nije interesatno. Uvek imam isti odgovor – praktikujte mindfulness. Mindfulness je promenio i moj život ali i život moje ćerke a na to sam najviše ponosna.

Želite odmah da „probate“ mindfulness, kliknite na video ispod. Uskoro će biti videa i na srpskom 🙂

Imaš pitanje ili želiš da sa mnom podeliš svoju priču,

Piši mi na 88learningville@gmail.com

 

Čitamo se u sledećem blogu,

Dragana