learningville.rs

Ознака: emocionalnainteligencija

Објављено

Povratak u školske klupe?! Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Jutros me je probudila poruka : „Dobro jutro, 1.9.2020. startujemo sa pripremama za predškolsko. Potrebna je velika sveska bez linija, u kockicama, lenjir, rezač, dvodelna pernica……“ Nisam iz prvog puta uspela sve da zapamtim, što od ranog jutra što od šoka da Tamina kreće u predškolsko. Početak nove školske godine može biti stresan i kada su okolnosti normalne, a kamoli u mesecima globalne pandemije. Preškolsko, za sada, sigurno počinje. Ali da li će škole? Kako će prvaci koji ni ne znaju šta znači škola i školska klupa? Kako će roditelji da organizuju posao i školu od kuće … Da li će raditi produženi boravak? To su pitanja koja su mi navrla čitajući poruku.

I roditelje i nastavnike brine sigurnost i zdravlje dece ali i i učenje i kako će se deca prilagoditi novoj normalnoj situaciji. S obzirom da sam i roditelj i nastavnik ne mogu da se ne zapitam kako da pomognemo i sebi i deci da prevaziđemo situaciji a da ostanemo emocionalno zdravi?!

Veoma je važno da shvatimo da će ovo što nam se dešava uticati na mentalno zdravlje dece i da kada se konačno vrate u školske klupe trebaće im puno emocionalne podrške.

Zbog svih novih mera koje se propisuju neki se roditelji brinu da će škola izgledati više kao zatvor, nego kao okruženje za učenje kada se njihova deca vrate u školske klupe, što postavlja pitanje:

Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Sada je važnije više nego ikad prepoznati važnost učenja o emocijama i šta razvijanje emocionalne inteligencije donosi deci. Ne samo zbog toga što će se lakše boriti sa stresom već zbog pozitivnog dugoročnog uticaja na mentalno zdravlje dece.

Veliki je procenat dece na koju je COVID-19 negativno uticao i to na traumatične načine:

  • Prenoešnje virusa na voljenu osobu
  • Lošija materjalna situacija zbog gubitka posla roditelja
  • Nisu bili u mogućnosti da dugo vreme vide članove svoje porodice
  • Viši nivo stresa roditelja
  • Deca nisu mogla da slave rođendane, druže se, idu u vrtić i igraju se na igralištu

Adam D. Brovn,  klinički docent na Odeljenju za dečiju i adolescentnu psihijatriju kaže : „Naše iskustvo može uveliko varirati na osnovu ne samo različitih nivoa izloženosti već i onoga što se dešava oko deteta. Moramo sagledati koje konkretne emocionalne i bihevioralne reakcije mogu ukazivati na traumatični stres kao što su trenutni stresori koji se dešavaju“.

Šta, kao roditelji, možemo da uradimo kako bi podržali našu decu da budu emocionalno zdrava?

  • Budite emocionalno i fizički dostupni svom detetu.
  • Ohrabrite svoje dete da priča sa vama o svojim osećanjima i mislima. 
  • Uvažite njihovu zabrinutost i pričajte sa njima o tome.
  • Poštujte detetove strahove bez obzira da li vam se čine „iracionalnim“.
  • Održavajte rutinu spavanja, jela i ostalih stvari koje radite kao porodica.
  • Omogućite deci, prilagođene uzrastu, da donose odluke, pružajući im osećaj sigurnosti i kontrole.

Naša deca mogu biti prestrašena zatvaranjem škola, socijalnim distanciranjem, nošenjem maski i promenama koje su domovi i škole doživeli zbog COVID-19.

Ali jedno je jasno; moramo priznati da je ovo za decu trauma. Traumatična iskustva mogu uticati na učenje, ponašanje i odnose u kući i školi. Da bi naša deca dostigla svoj akademski potencijal, prvo moramo videti „celo“ dete, dozvoliti mu da priča o osećanjima i pomoći mu da razvije društvene i emocionalne veštine koje će mu služiti ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Прикажи мање
Објављено

Kako pomoći svom frustriranom detetu

Frustracija je snažna emocija koju proživljavaju sva deca. Kod neke dece frustracija se javlja retko, ali za druge se može činiti da izgledaju frustrirano zbog gotovo svega što rade. Da biste pomogli svom frustriranom detetu, potrebno je da povećate svoje razumevanje onoga što se za njih dešava i aktivirate alate koji će im pomoći da nauče da se samoregulišu.

Pre nego krenem na konkretne primere kako pomoći svom dete ali i sebi, definisala bih šta je to frustracija.

Frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.

 

Zašto je moje dete frustrirano?

Neki od razloga zašto vaše dete može postati frustrirano su:
  • Fizičke potrebe: kada je dete umorno ili gladno, veća je verovatnoća da će postati frustrirano
  • Promena: promene rutine, životne situacije ili prekid nečega u čemu uživaju, mogu da izazovu visoke nivoe frustracije
  • Skokovi u razvoju: kada se dete razvija, ali ne može sasvim savladati sledeću fazu, obično dolazi do frustracije. Todleri često mogu postati vrlo frustrirani, kao i starija deca kada pokušavaju da savladaju novu veštinu ili predmet u školi.
  • Prevelika stimulacija: nivo frustracije dostiže vrhunac kada je dete imalo previše buke, toplote, dodira ili pritiska sa kojim lično može da se nosi.
  • Kad žele nešto što ne mogu da dobiju: kada dete ima cilj koji je naišao na prepreku ili mu se čini da se to neće dogoditi, dolazi do frustracije.

 

Kako pomoći svom frustriranom detetu?

  1. Namirite njihove osnovne potrebe Ako kod deteta primećujete visoke nivoe frustracije, uzmite trenutak da razmislite da li je umorno, gladno, možda mu je potrebno malo vremena napolju ili da bude samo sa vama. 
  2. Podesite njihovu stimulaciju okoline Ako dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, često se bori sa senzornom prekomernom stimulacijom. Senzorna prekomerna stimulacija može se odnositi na buku, temperaturu, odeću, previše dodira od drugih ili previše vremena provedenog na ekranu. Deci koja su prekomerno stimulisana od svog okruženja potrebna je redovna dekompresija odnosnosmanjenje pritiska ili će verovatno postati stalno frustrirana. 
  3.  Postanite svesni šta su trigeri za vaše dete Postoje određene situacije koje vrše visok nivo lične frustracije vašeg deteta. Oni su individualni za svako dete, tako da je važno da shvatite šta tačno aktivira kod vašeg deteta frustraciju. Okidači mogu uključivati: tranziciju, osećaj nerazumevanja, gubljenje u igrama, nekoga ko uzima nešto što je njihovo, nove situacije, nepravedne situacije.  
  4. Razgovarajte sa njima o stuacijama i njihovim osećanjima   Emocije moraju biti izražene na  zdrav način,  da se ne bi razvijale i izražavale na nezdrav način. Otvoreno razgovarajte sa detetom o promenama koje se dešavajue, šta ih frustrira ili zašto su razočarani. Saosećajte sa onim što osećaju.  
  5. Postanite njihov partenr u rešavanju problema   Frustracija se obično javlja zato što se između vašeg deteta i onoga što se želi stvorila prepreka. Osećaju se kao da su zaglavljeni. Partnerstvo u rešavanju problema sa vašim detetom pomoći će im da uvide mogućnosti u nekom problemu. Mogli biste oboje da zamislite 10 različitih načina oko prepreke ili šta biste mogli da uradite umesto situacije koja vam nije uspela.  
  6. Naučite ih kako da se izbore sa frustracijom  Ako vaše dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, posvetite ih namernom učenju kako se izboriti sa frustracijom. Na primer, ako vaše dete postane jako frustrirano kada izgubi u igri, možete da počnete da igrate tu igru redovno, samo nakratko, u svrhu praktikovanja zdravih odgovora. Svaki put kada na frustraciju odgovore na zdrav način, pohvalite ih.  

 Što dublje razumete svoje  dete i namerno mu pomažete da raste i razvija samoregulaciju i emocionalnu inteligenciju, postaće dete koje imaju sposobnost da pozitivno izađe na kraj s svojom frustracijom.

Pišite mi ako imate izazove u roditeljstvu,

Do skorog čitanja,

Dragana

Edukativna društvena igra

103099796_284401536268580_9200912838472334155_n 1

Preuzmi besplatno Ebook

Learning Ville (1)

Објављено

Utišaj buku, pojačaj dušu

Koliko si puta bila u situaciji da ne znaš da opišeš kako se osećaš? Koliko si puta čula svoju prijateljicu koja ti kaže „osećam se nekako a ne znam reč za to“? Nekako se osećam nja… I ustvari sve je ok, ništa se nije desilo a ja se ipak osećam tako… 

Osećanja i emocije su tu u našem telu, u impulsu koji se dešava u našem mozgu a mi ipak ne znam šta da radimo sa njima…. Nekada su mnogo jaka pa imamo lupanje srca, stezanje u grudima i teško dišemo….Tada ta naša osećanja kao da nam poručuju, hej nešto radiš što ne bi trebala, ja ti dajem signale ti ih ne kapiraš pa onda moram da napravim ovu fiziološku zbrku u tvom organizmu.

Opusti se?!

Tahikardija 250, a pritisak normalan… EKG uredan, pa šta je onda? Doktori kažu to ti je na nervoj bazi, opusti se. Prvi put sam čula tu reč kada mi je bilo 19. Ali kako da se opustim?! Nikada me niko tome nije naučio, niti rekao da treba da znam. Tog leta sam završila gimnaziju sa odličnim uspehom i upisla fakultet u Beogardu. Jedna devojka iz unutršanjosti, malog grada za koga su Beograđani čuli jedino iz viceva, okuražila se i jedina iz cele generacije upisla japanski. Možeš misliti, pa šta će ti to, reče joj profesor istorije na maturskoj večeri dok je plesao sa njom. Ja sam mislio da ćeš to upisati prava ili tako nešto.

Tahikardija i dalje prisutna, odrađene sve analize. Ultrazvuk, holter srca i sve ostalo. Dete vam je zdravo gospođe, rekoše mojoj mami, sve joj je to iz glave. Ok, pomislih ja u sebi, nisam bolesna znači proći će to, spremna sam za studije i veliki grad Beograd.

To je bio prvi poziv moje duše da učim o emocijama i da ih ne zapostavljam. Da treba da se opuštam, da pričam o tome kako se osećam, da postavljam zdrave emocionalne granice i da volim i poštujem sebe.

Međutim, to jeste bio prvi poziv, ali bezuspešan. Imala sam poziv na drugoj liniji pa je ovaj ostao na čekanju. Prvi poziv su bile obaveze, učenje, fakultet. Ne brukaj roditelje. Sada ideš na studije, moraš da imaš dobar uspeh, da završiš godinu u roku, pređeš na budžet i dobiješ dom, jer ti je to karta za ostanak. Od prevelike buke nisam uopšte više čula drugi poziv.

Posle završenog fakulteta, master studija i početak doktorskih moj životni put se nastvalja u Tokiju. I tada počinjem polako da čujem da možda imam drugi poziv. Sada shvatam zapravo da je bio početak, tada je bilo previše buke u glavi da bih to znala. Učeći o japanskoj kulturi, religiji i meditaciji dobijala sam saznanja koja mi sada služe.

Tema moje disertacije zbog koje sam i studirala u Japanu je „Položaj žena u Japanu sa refleksijom na jezik“. Ta tema me je odvukla na ispitivanje roditeljstva. Tada nisam bila mama pa sam veoma objektivno prišla temi.

Nekoliko meseci pošto sam postala mama, čula sam poziv. Opet moja osećanja, nesigurnost, nevoljenja sebe i sve ostalo što sam prikrivala velikom bukom. Sve je izašlo. Tada sam odlučila da tako neću vaspitavati svoje dete i da ću učiti i ja ali ću učiti i nju o emocijama.

Tada počinje moj put edukacije o emocionalnoj inteligenciji. Po vokaciji sam japanolog, ali po duši sam nešto drugo. Kasnije su usledile razne edukacije, knjige i na kraju Relax Kids franšiza koja je sve obuhvatila i dala mi alate kako da radim sa decom.

Pa odakle meni pravo da radim sa decom i da pričam o emocijama?

 Ja sam Relax Kids trener i trener za razvoj emocionalne inteligencije, na osnovu edukacije ali i iskustva. Ali sam i profesor japanskog i engleskog jezika. Imam decenijsko predavačko i pedagoško iskustvo. Ono mi je zparavo i dalo uvid da bi trebalo početi učiti decu emocionalnom opismenjavanju još u vrtiću, jer kada dođu na fakultet već je teže. Imaju svoje čvsrte navike i uverenja. Moje iskustvo je iz vrtića, osnovnih i srednjih škola i sa fakulteta. I verujte mi neće većeg dara, nego decu emocionalno spremiti za život.

I eto ovo je moja priča. Ispričala sam vam je jer možda i vi imate taj drugi poziv a nečujete ga. Možda i vaše telo vama nešto poručuje. Možda. Stanite na tren. Utišajte sebe i sve oko sebe. Meni je „wake up call“ bilo majčinstvo, nekome je tahikardija, nekome anksioznost, nekome gubitak najbližeg a nekome tumor.

Utišaj buku, pojačaj dušu.

Do skorog čitanja,

Dragana

Објављено

Zašto treba razvijati empatiju kod dece?

Živimo u vremenu gde istovremeno možemo čuti da je sve  zastupljenije vršnjačko nasilje među decom, a s druge strane kako se je grupa dece skupila da pomogne drugu koji je bolestan. Kao prosvetni radnik ali i kao roditelj imam prilike da se uverim da ove dve krajnosti postoje i da je to realnost u kojoj živimo.

Svesno ili ne, ne možemo a da se ne zapitamo koja je uloga roditelja u ovakvim situacijama. Kako je izgledalo vaspitanje i odgoj deteta koje se ponašalo agresivno i nasilinički, a kako se ophode roditelji dece koja su spremna da žrtvuju ili svoje vreme ili svoje omiljene predmete da prikupe sredstva za nekog drugara koji je u teškoj situaciji?

Da li se empatija uči ili je nasledna?

Imamo istraživanja koja nam pokazuju da bebe već u porodilištu pokazuju znake empatije reagujući na plač druge bebe. Ali je jako važna i uloga roditelja i okruženja za razvoj empatije. Deca već od druge godine mogu da počnu da uče da razvijaju empatiju. Iako su tada u egoističnoj fazi, primerenim aktivnostima za uzrast polako se može podsticati prepoznavanje tuđih raspoloženja i emocija i adekvatno reagovanje na njih. Roditelji i deca su važna spona razvoja i sazrevanja.

Kako razvijati empatiju kod dece?

  • Roditeljstvo na osnovu primera

Pošto mi zastupamo tezu da je najbolji odgoj sopstvenim primerom, time se vodimo i kada govorimo o empatiji. Kao roditelji, učitelji, nastavnici imamo odgovornost da učimo decu ovom značajnom veštinom. Možete deci čitati priče, pevati, crtati ali ako posle toga ismevate nekoga ko plače ili je tužan ili ako šutnete psa na ulici onda sve to što ste radili pada u vodu. Ako niste svesni sebe i svojih postupaka, posmatrajte svoje dete i upoznaćete sebe. Nemojte se kriviti, već shvatite to kao dar i svakim danom menjajte ono što vam se ne dopada.

  • Svesnost o emocijama

Da bi našu decu edukovali o emocijama, najpre moramo sebe. Pričajte sa decom o njihovim osećanjima, pomozite im da ih označe. Ako nauče raznovrsnost svih emocija onda će lakše znati šta osećaju u trenutku ali će i moći i da osete empatiju prema drugima. Roditelji su najpre fokusirani da decu nauče da pišu, čitaju, recituju dok o emocijama niko ne govori. A onda kada dete preplave emocije, ono ne zna šta će sa njima a u istoj klopci se nalaze i roditelji. Verujemo da je emocionalna inteligencija podjednako važna kao i intelelektualna, jer su emocije te sa kojima će naša deca ceo život biti. Ako ih na početku života naučimo da znaju kako se osećaju i šta da učine u različitim situacijama daćemo im veliki dar.

Više o emocionalnoj ineteligenciji

Emocionalna inteligencija? Šta je to?

 Imajući u vidu sve veći broj maloletnih nasilnika, pitanje nedostatka i potiskivanja empatije kod dece postaje sve aktuelnije. Stoga je pred roditeljima veoma odgovoran zadatak: usađivanje, negovanje i razvijanje empatije kod dece kao kamena temeljca u vaspitanju i izgradnji dobrog karaktera. Nasilje u školama i maloletnička delikvencija su prilično izraženi tako da će emocionalno opismenjavanje uskoro postati jednako neizbežno kao učenje jezika ili matematike.

Naš program je upravo okrenut ka razvijanju emocionalne inteligencije. Na časovima sa decom radimo na razvijanju empatije, svesnosti, samopouzdanja, pozitivnog razmišljanja i stava.

Zahvaljujući našem iskustvu u praksi kreirale smo dečju igru za razvoj empatije i pozitivnog razmišljanja. Naručite je na sajtu www.learningville.rs.

Više o našim časovima i programima

https://learningville.rs/program-za-decu-programi/

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Објављено

Empatija ili „Hodanje u tuđim cipelama“

Verovatno ste čuli za empatiju, ali da li zaista znate i njeno značenje? Empatija je mnogo više od stavljanja sebe u poziciju druge osobe. 

Šta je empatija? Definicija i koncept

Empatija je  veština posmatranja situacija i doživljaja iz perspektive drugih radi boljeg razumevanja tih osoba. Empatija je sposobnost stavljanja sebe na mesto drugog i emocionalno i intelektualno. Drugačije bi se moglo reći da predstavlja proces uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje druge osobe, ili kako se narodski kaže: hodanje u tuđim cipelama. Empatija je deo emocionalne inteligencije i može se razvijati na različite načine. 

Umetnost razumevanja emocija je složenija nego što se možda čini. Studija koju je uradilo Univerzitet u Amsterdamu pokazuje da je empatija dvosmerna. To znači da je empatijska interakcija značajna za oba pojedinca, za onu koja je empatična i za onu koja se oseća shvaćenom. Takođe, možemo lako primetiti da nismo empatični u istoj meri svi na isti način.

Karakteristike empatičnih ljudi

Ljudi koji osećaju empatiju dele brojne osobine ili obrasce ponašanja među sobom koji podstiču razvoj empatičnih kapaciteta. Pogledajte sledeću listu da biste znali glavne karakteristike empatičnih ljudi:

  • Veoma su osetljivi

Saosjećajni ljudi su dobri slušatelji, otvoreni prema novim iskustvima, ljubazni i nesebični. Obično su pažljivi prema potrebama drugih i ne ustručavaju se da pruže ruku. Stoga nije iznenađujuće da imaju fascinantnu sposobnost prenošenja dobrih osećanja tokom interakcije sa drugima. Međutim, negativna strana ako ste visoko osetljivi je da ponekad ne možete da se nosite sa svim osećanjima. Pa se onda na svaki ružan gest oni osećaju jako loše i veoma ih boli.

  •  Oni „privlače“ emocije drugih ljudi.

Kao da se radi o sunđeru, neko ko je empatičan je sposoban da apsorbuje emocije drugih. Raspoloženje druge osobe ima značajan uticaj na raspoloženje osobe sa visokim nivoom empatije, tako da je njihova emocionalnost intenzivno prilagođena i negativnim i pozitivnim osećajima. Zato im je teško da se ne osete preplavljenim ako sretnu nekoga ko prolazi kroz anksioznost i stres ili ako ta osoba prolazi kroz radosne trenutke.

  • Njihova ljubaznost može uticati loše na njihov život.

Imati veliko srce i iskreno brinuti se za druge su neosporne vrline. Nedostatak ovoga je što empatični ljudi postaju više posvećeni problemima drugih ljudi nego svojim sopstvenim, što često dovodi do frustracije, stresa i poteškoća u upravljanju njihovim životima. Oni veoma pažljivo biraju reči u komunikaciji sa drugim ljudima. Komunikacija je neophodna za demonstriranje empatičnih veština. Kada se saosećamo sa drugima, razmislimo pre nego izgovorimo jer smo svesni uticaja koji reči mogu imati na druge ljude.

  • Izbegavaju krajnosti.

Empatični ljudi više vole sredinu. Izbegavaju ekstremno razmišljanje. Kada su u društvu nekoga ko je ekstremno pesimista ili optimista, oni su u stanju da ih nauče da nije sve crno ili belo, ali da postoji mnogo boja na kojima se mogu sagledati stvari, a najprikladnije je da budu otvoreni za tu različitost koja život nam nudi.

Ako želite da podelite svoje iskustvo ili nam postavite bilo kakva pitanja, ostavite komentar ispod.

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Објављено

Šta je to Relax Kids?

 

Godinu i po dana je prošlo od kada smo Aleksandra i ja postale zvanično Relax Kids treneri. Već godinu i po dana svakodnevno radimo sa decom, pričamo o tome, zagovaramo pozitivno vaspitanje i svesniji život.

Ako nas pitate mi bi rekle da i vrapci na grani znaju šta je Relax Kids, ali možda samo ovi naši vrapci sa Banjice 🙂 🙂 🙂

Skoro mi se desila sledeća situacija:

Srela sam drugaricu koja je posle uobičajenih pitanja, skupila hrabrosti da pita a da se ja ne uvredim 😂 A ŠTA JE TO RELAX KIDS?

Naravno odmah sam zvala Aleksandru i pitala je da li stvarno ljudi ne razumeju ili nisu čuli. I onda me je ona podsetila da osim što nas Relax Kids uči opuštanju uči nas i da budemo i strpljivi.

Takođe, sam ja kao roditelj, svesna široke lepeze van-nastavnih aktivnosti koja je danas dostupna roditeljima i deci i da im je možda i previše da čitaju o različim kursevima i programima.

Ali, takođe znam da postoje i roditelji koji tragaju za drugačijim rešenjima i pozitivnim vaspitanjem. Verujem da postoje mame, kao što sam bila i ja kada sam išla na različita predavanja, čitala knjige i čitala blogove u nadi da će mi neko odgovoriti na moja pitanja.

Roditeljska pitanja?

A Relax Kids mi je odgovorio na pitanja koja sam imala. 

Tu sam dobila odgovore koje sada želim da podelim sa drugim mamama koje imaju iste izazove kao što sam imala i ja nekada ali i dalje ih imam. Sada znam kako da te izazove rešim na najlakši i najbolji način.

Šta deca uče na Relax Kids časovima?

🌈Na Relax Kids časovima deca će razvijati samopouzdanje i samopoštovanje.
🌈Naučiće da na miran način reše konflikte.
🌈Naučiće šta je strah i kako da ga se oslobode.
🌈Naučiće da govore lepo o sebi ali i od drugima.
🌈Naučiće i osetiće kako je biti u tuđoj koži i kroz iskustvo će naučiti da budu empatični.
🌈Naučiće važnost opuštanja.
🌈Naučiće i kako da se opuste.
🌈Naučiće važnost dubokog disanja.
🌈Naučiće i kako da duboko dišu.
🌈Naučiće vežbe istezanja.
🌈Naučiće kako da maštaju.
🌈Postaće kretivniji.
🌈Biće im bolja koncentracija i fokus.
🌈Naučiće da veruju u sebe.

 🎁A to je dragi roditelji najvredniji dar koji im možete dati.

♥️Verovatno ćete se složiti sa mnom da ako dete briljira u školi a ima nisko samopouzdanje i ne veruje u sebe da neće iskoristiti to znanje u životu na pravi način.

Naši Relax Kids časovi se održavaju u Prima International školi i u vrtićima. Takođe imamo grupu koja ima časove sredom od 19h, na adresi Bulevar Oslobođenja 154.

Ako ste zainteresovani ali skeptični možete da dovete dete na besplatni čas. Ukoliko imate pitanja, pišite nam na 88learningville@gmail.com

Do sledećeg teksta,

Dragana

 

Roditeljstvo je poziv za rad na sebi.

Ako želiš da primaš mejlove o roditeljstvu, zdravom emocionlanom razvoju, da saznaš kako da se osećaš bolje u svojoj koži i da budeš deo zajednice žena koje će ti pružiti podršku, prijavi se besplatno na newsletter.

Prijavi se