Kada god pišem, pričam ili predajem o razlici između pristupa svesnog roditeljstva i pristupa roditeljstva zasnovanog na kazni i udaranju dece dobijam puno povratnih informacija o tome kako su oni bili tako vaspitavani pa šta im fali?!
Ako je tako zašto onda ti fini odrasli sada su i dalje nesvesni, zašto ih boli, zašto ne umeju da iskažu i pričaju o svojim osećanjima?
Ako je tako zašto onda kada se „zaglave“ ne znaju da potraže pomoć? Zašto ne znaju da pomoć uopšte i postoji?
Zašto ne znaju gde je granica između brižnosti i maltretiranja?
I tako, mogla bih do sutra, shvatili ste poentu…
Ono za šta se ja zalažem je da odvojimo vreme da, mi kao roditelji, ispitamo svoje traume i da postanemo svesni šta sve prenosimo našoj deci, umesto da nesvesno prebacujemo sva uvrenje, koja nam btw ne služe, da se suočimo sa njima i da ih izbacimo, pre svega iz sopstvenig života.
Ne postoji jedna ista formula za sve, kao ni formula za perfektno roditeljstvo. Znam da ste čuli 100 puta da je svako dete drugačije, ali ja bih da dodam i da je svaki roditelj drugačiji. Ako biste odvojili malo vremena da objektivno i svesno posmatrate roditelja, shvatili biste zašto ima baš takvo dete. Svesnost, s druge strane, ne znači manjak discipline, ali postoji ogroooomna razlika između disciplinovati na osnovu straha i kazne i disciplionovati na osnovu poštovanja.
Roditeljstvo zasnovano na strahu i kontroli
Najveći problem koji vidim u praksi je da roditelji vaspitavaju tako da se deca plaše njih a misle da ih na taj način deca poštuju. Važno je da se zapitamo: Da li me se moje dete plaši ili me poštuje? U našoj kulturi roditelji obično misle da ih deca poštuju a ustvari ih se plaše jer su nebrojeno puta vikali na njih i tukli.
Stvar je u tome da deca kada povežu strah i silu da vas slušaju. I to jeste tako, ali vas neće poštovati zbog toga. Zato je važno da odlučimo koji krajnji cilj želimo da postignemo sa decom, i da se u skladu sa tim ponašamo. Roditeljstvo zasnovano na strahu proizveće decu koja su u strahu. Roditeljstvo zasnovano na poštovanju proizveće decu koja poštuju i sebe i roditelje. Sada već čujem pitanje ako ih ne disciplinujmo na početku izrašće u neodgovorne i neće nas poštovati. Znam puno roditelja koji vaspitavaju svoju decu bez prisutva straha. Samo budite svesni da kada ste u stanju straha tada vam se budi želja za kontrolisanjem.
Šta je kontorla?
Kad imamo tu potrebu da „kontrolišemo“ svoju decu, to je zato što ne verujemo u roditeljstvo. Pokušavamo da kontrolišemo mišljenje drugih ljudi, da kontrolišemo ishod stvari, da kontolišemo posao i da li će neko da nas voli.
Kontrola je zapravo jedna velika iluzija. Ne možete da kontolišete nikoga i ništa , sem sebe i svojih postupaka. Jednom kada verujete sebi, možete da se prepustite toj ideji slobode. Možete verovati u univerzum, Boga ili u šta već verujete. To će vam pomoći i dati podršku na vašem putu samospoznaje. Čvrsto verujem da osećaj istinske slobode dolazi iz otpuštanje potrebe za kontrolom.
Sa druge strane, razumem da se plašite za svoje dete i da želite da ga usmerite tako da izraste u odgovornu i srećnu osobu. Ali ako što pre shvatite da ne možete nikoga da kontrolišete, pa ni svoje dete, daćete mu krila. Budite njegov usmerivač a ne kontrolor. Budite njihova krila a ne kontrolor za let.
Da bi se to desilo, prvo morate da zavirite u sebe. Ne kažem da je lako i lepo, ali jedino tako možete biti slobodni jer u suprotnom i dalje ćete biti rob tuđih uverenja.
Do skorog čitanja,
Dragana
