Da li smo strah zamenili poštovanjem u roditeljstvu? I zašto da to ne radimo!

Kada god pišem, pričam ili predajem o razlici između pristupa svesnog roditeljstva i pristupa roditeljstva zasnovanog na kazni i udaranju dece dobijam puno povratnih informacija o tome kako su oni bili tako vaspitavani pa šta im fali?! 

Ako je tako zašto onda ti fini odrasli sada su i dalje nesvesni, zašto ih boli, zašto ne umeju da iskažu i pričaju o svojim osećanjima?

Ako je tako zašto onda kada se „zaglave“ ne znaju da potraže pomoć? Zašto ne znaju da pomoć uopšte i postoji?

Zašto ne znaju gde je granica između brižnosti i maltretiranja?

I tako, mogla bih do sutra, shvatili ste poentu…

Ono za šta se ja zalažem je da odvojimo vreme da, mi kao roditelji, ispitamo svoje traume i da postanemo svesni šta sve prenosimo našoj deci, umesto da nesvesno prebacujemo sva uvrenje, koja nam btw ne služe, da se suočimo sa njima i da ih izbacimo, pre svega iz sopstvenig života.

Ne postoji jedna ista formula za sve, kao ni formula za perfektno roditeljstvo. Znam da ste čuli 100 puta da je svako dete drugačije, ali ja bih da dodam i da je svaki roditelj drugačiji. Ako biste odvojili malo vremena da objektivno i svesno posmatrate roditelja, shvatili biste zašto ima baš takvo dete. Svesnost, s druge strane, ne znači manjak discipline, ali postoji ogroooomna razlika između disciplinovati na osnovu straha i kazne i disciplionovati na osnovu poštovanja.

Roditeljstvo zasnovano na strahu i kontroli

Najveći problem koji vidim u praksi je da roditelji vaspitavaju tako da se deca plaše njih a misle da ih na taj način deca poštuju. Važno je da se zapitamo: Da li me se moje dete plaši ili me poštuje? U našoj kulturi roditelji obično misle da ih deca poštuju a ustvari ih se plaše  jer su nebrojeno puta vikali na njih i tukli.

Stvar je u tome da deca kada povežu strah i silu da vas slušaju. I to jeste tako, ali vas neće poštovati zbog toga. Zato je važno da odlučimo koji  krajnji cilj želimo da postignemo sa decom, i da se u skladu sa tim ponašamo. Roditeljstvo zasnovano na strahu proizveće decu koja su u strahu. Roditeljstvo zasnovano na poštovanju proizveće decu koja poštuju i sebe i roditelje. Sada već čujem pitanje ako ih ne disciplinujmo na početku izrašće u neodgovorne i neće nas poštovati. Znam puno roditelja koji vaspitavaju svoju decu bez prisutva straha. Samo budite svesni da kada ste u stanju straha tada vam se budi želja za kontrolisanjem.

Šta je kontorla?

Kad imamo tu potrebu da „kontrolišemo“ svoju decu, to je zato što ne verujemo u roditeljstvo. Pokušavamo da kontrolišemo mišljenje drugih ljudi, da kontrolišemo ishod stvari, da kontolišemo posao i da li će neko da nas voli. 

Kontrola je zapravo jedna velika iluzija. Ne možete da kontolišete nikoga i ništa , sem sebe i svojih postupaka. Jednom kada verujete sebi, možete da se prepustite toj ideji slobode. Možete verovati u univerzum, Boga ili u šta već verujete. To će vam pomoći i dati podršku na vašem putu samospoznaje. Čvrsto verujem da osećaj istinske slobode dolazi iz otpuštanje potrebe za kontrolom.

Sa druge strane, razumem da se plašite za svoje dete i da želite da ga usmerite tako da izraste u odgovornu i srećnu osobu. Ali ako što pre shvatite da ne možete nikoga da kontrolišete, pa ni svoje dete, daćete mu krila. Budite njegov usmerivač a ne kontrolor. Budite njihova krila a ne kontrolor za let. 

Da bi se to desilo, prvo morate da zavirite u sebe. Ne kažem da je lako i lepo, ali jedino tako možete biti slobodni jer u suprotnom i dalje ćete biti rob tuđih uverenja. 

Do skorog čitanja,

Dragana

 

 

 

Mindfulness za decu

Mindfulness je osećaj sunca na vašoj koži, osećaj slanih suza koje se kotrljaju niz vaše obraze, osećaj frustracije u vašem telu. Mindfulness doživljava i radost i jad kao takve i kada se pojave, a da pritom ne treba nešto da se preduzme ili da se ima neposredna reakcija ili mišljenje. Mindfulness usmerava vašu svest ovde i sada, u svakom trenutku. Eline Snel

 

Praktikovanje mindfulness-a ispunjava veliku potrebu da i roditelji i deca pronađu fizičku i mentalnu smirenost u ovom haotičnom vremenu. Ali smirenje samo po sebi nije dovoljno, potrebna je i svest.

Deca su po prirodi znatiželjna i radoznala. Žele da nauče puno novih stvari, brzo, odmah i sada. Deca  znaju da budu u sadašnjem trenutku i mogu da imaju izuzetan fokus.

Ali kao odrasli, deca su često previše zauzeta. Umorni su, lako im se pažnja prosipa i postaju nemirni. Deca su danas prezauzeta i nemaju vremena da samo „budu“. Rastu veoma brzo i ponekad moraju imati različite obrasce ponašanja u školi i kod kuće na društvenom i emotivnom nivou. Kada svemu ovome dodamo sve njihove obaveze i domaće zadatke, to ubrzo bude previše. Čini se da su stalno uključeni, ali gde je dugme za pauzu i gde je punjač?

Koji su pozitivni ishodi praktikovanja mindfulness-a?

Praktikovanjem mindfulness-a, deca nauče da zastanu na trenutak, da uhvate dah i da shvate šta im je u trenutku potrebno.

To im omogućava da izađu iz automatskog pilot režima, prepoznavajući impulse za ono što jesu i uče da prihvataju da nisu sve stvari u životu lepe. Uče da se fokusiraju i da budu prisutni za sve što rade. Deca uče da ne kriju ništa, već da razumeju šta je ono što im se dešava iznutra .

Zahvaljujući tome dobijaju veštine kao što su pažnja, koncentracija, fokus, strpljenje, poverenje i prihvatanje još u ranom detinjstvu što će im biti kamen temeljac za zdrav emocionlni i mentalni razvoj.

Kroz desetogodišnje iskustvo u radu sa decom i mladima najčešće pitanje koje mi postavlju i roditelji i mladi je kako da se skoncentrišem, nemam fokus, ništa mi nije interesatno. Uvek imam isti odgovor – praktikujte mindfulness. Mindfulness je promenio i moj život ali i život moje ćerke a na to sam najviše ponosna.

Želite odmah da „probate“ mindfulness, kliknite na video ispod. Uskoro će biti videa i na srpskom 🙂

Imaš pitanje ili želiš da sa mnom podeliš svoju priču,

Piši mi na 88learningville@gmail.com

 

Čitamo se u sledećem blogu,

Dragana