Tri saveta kako pomoći detetu kada je besno

Istina o besu je da on prestaje samo kad se zaista čuje i razume, bez rezerve. – Carl Rogers

Sva se deca – kao i svi ljudi – naljute.

Ljutnja je reakcija tela, „poziv na borbu“za koji mislimo da će nas sačuvati kada se osetimo ugroženima. Kada neko „pređe“ naše granice, naljutimo se.

Ali ljudi se ne ljute samo zbog dešavanja u spoljašnjem svetu. Kada se danas nešto dogodi što nas podseća na uznemirenost iz prošlosti, ljutimo se da sami sebe zaštitimo – čak i ako današnja pretnja baš i nije pretnja.

Zato ponašanje našeg trogodišnjaka pokreće naš bes.

Takođe se ljutimo da bi održali svoju ravnotežu. A onda kada nas sopstveni strah, povreda, razočaranje, bol ili tuga previše uznemire skloni smo kajanju. Ljutnja nas ne oslobađa od osećaja povređenosti, ali nam pomaže da se osećamo manje nemoćnima i trenutno prigušuje bol. Ovo objašnjava zašto je gnev deo procesa tugovanja.

Dakle ljudi reaguju na bilo koju moguću pretnju napadima

To važi i za decu, naravno. Deca ne mogu da objasne svoje probleme, tako da i malo razočaranje može izgledati kao kraj sveta. Što je još gore, zbog toga što nemaju u potpunosti razvijeni čeoni korteks koji bi im pomogao da regulišu svoje ponašanje, deca imaju još veću sklonost „pucanja“ kada su ljuta. (Zar se ne čini ludim što očekujemo da konstruktivno izađu na kraj s gnevom kada to mi odrasli često ne učinimo?)

Ponekad napad ima smisla kada smo ljuti, ali samo kada stvarno postoji pretnja. To je retko. Većinu puta kada se deca naljute, žele da napadnu svog malog brata (koji im je prekinuo dragoceni trenutak), roditelje (koji su ih „nepravedno“ disciplinovali), učitelja (koji ih je osramotio) ili nasilnika na igralištu (koji ih je uplašio) .

Na svu sreću, kako se dečiji mozak razvija, oni dobijaju sposobnost da konstruktivno upravljaju svojim gnevom – AKO žive u kući u kojoj se ljutnjom upravlja na zdrav način.

Kako upravljati ljutnjom na zdrav način za dete (ili čak odraslu osobu)?

  • Kontrolisanjem agresivnih impulsa

Kada roditelji prihvate i saosećaju se sa detetovim emocijama, dete uči da emocije nisu opasne i da se smeju osetiti – a da pritom se ne mora nužno reagovati na njih.

Dok prihvatamo ljutnju svog deteta i ostajemo mirni, ono stvara neuronske puteve i uči emocionalne veštine da se smiri i da iskaže kako se oseća, a da ne povređuje ljude ili stvari.

Do trenutka kad krene u vrtić, dete bi trebala da toleriše „napade“ adrenalina i drugih hemijskih hemijskih supstanci u organizmu, a da ne deluje tako što će udariti druga. (Napomena: Nije neobično da deca koja već idu u vrtić i dalje udaraju svoju braću i sestre.)

  • Biti svestan ljutnje, kao i drugih prekrivenih osećanja 

Ako možete da zaustavite svoje reagovanje i shvatite zašto je vaše dete uznemireno, njegov bes će početi da se smanjuje. To će mu pomoći da se oseća dovoljno bezbednim da oseti ranjivije emocije koje pokreću ljutnju.

Jednom kada dete može dozvoliti sebi da iskusi svoju tugu zbog slomljene igračke, njegovu povredu zbog toga što je majka bila nepravedna, njegovu sramotu kad nije znao odgovor u razredu ili strah kada mu je drug iz razreda pretio, ti osećaji počinju da se leče.

Kako ta ranjiva osećanja počinju da blede, njemu više ne treba njegov gnev da bi se branio od njih – tako nestaje ljutnja. Nasuprot tome, ako ne pomognemo deci da se osećaju dovoljno bezbedno da osete te osnovne emocije, oni će samo nastaviti da gube kontrolu nad ponašanjem, jer nemaju drugi način da se izbore sa strepnjama unutar njih. Čini se da ta deca često imaju „džak na leđima“, jer su puni ozlojađenosti; osećajem da je život protiv njih. Uvek su spremni da se naljute.

  • Konstruktivno rešavanje problema

Posle nekog vremena cilj je da vaše dete koristi bes samo kao podsticaj da promeni neke stvari kako se više ne bi ponovile. Ovo može uključivati premeštanje njegovog blaga van dosega malog brata ili dobijanje roditeljske pomoći da se izbori sa nasilnikom. To takođe može uključivati i priznavanje sopstvenog doprinosa problemu, tako da on odluči da bolje ispoštuje pravila svojih roditelja ili da dođe na čas spremniji.

Uz vašu pomoć, vaše dete će naučiti da se smiri kad je ljuto tako da može da izrazi svoje potrebe i želje bez napada druge osobe, bilo fizički ili verbalno. Naučiće da sagleda stranu druge osobe i da traži rešenja za problem / pobedu, umesto da samo pretpostavlja da je u pravu, a druga osoba u krivu.

 

Očigledno je da su potrebne godine roditeljskog vođenja da bi deca naučila ove veštine. Ako su roditelji u stanju da pomognu deci da se osećaju dovoljno sigurno da iskaž svoj gnev i istraže osećanja unutar sebe, deca sve više mogu da kontrolišu svoje ispade kako bi na odgovarajući način izrazili svoj bes i prešli u konstruktivno rešavanje problema tokom školskih godina.

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Please follow and like us:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *