learningville.rs

Ознака: deca

Објављено

I deca su pod stresom

Anksioznost u školskim klupama

Da li smo kao roditelji svesni da su i naša deca pod stresom u školi kao što smo i mi na poslu?

Da li smo svesni pritiska pod kojim su dok stiču osnovno obrazovanje ili ne želimo da otvorimo tu temu nadajući se da će samo proći… Ti pritisci su svakako stvarni.

Istraživanja pokazuju da su se tokom dvogodišnjeg perioda pojavili napadi stresa, anksioznosti i panike u 78% osnovnih škola, sa 76% povećanjem straha od akademskog neuspeha i 55 % povećanja depresija.

Tokom školovanja deca su sistematski pod pritiskom koji je uporediv sa nivoom stresa koji doživljavaju odrasli. Razlika je u tome što su odrasli dovoljno emocionalno pismeni i znaju načine kako da se oslobode stresa, a kad to nije slučaj, postoje jasni i definisani putevi i mogućnosti za pomoć. Učiti decu da budu emocionalno svesna, pismena i otporna je neverovatno važno.

Kako možemo da pomognemo deci da se izbore sa stresom?

    1. Možemo da uvedemo mindfluness kao našu i dečiju rutinu. Šta je to mindfulness i kako ga praktikovati sa decom možete pogledati ovde

Mindfulness za decu

Šta je to Mindfulness?

Šest načina da naučite decu mindfulness-u

 

Zašto je važno da radimo mindfulness?

Postoji mnogo dokaza o prednostima mindfulness-a ili vežbama svesne pažnje, uključujući i neurološke dokaze da se negativni putevi (sinapse) u mozgu mogu zameniti za samo nekoliko nedelja pozitivnim putevima (sinapsama).

Kroz svakondevno praktikovanje deca će naučiti kako da slušaju svoj unutrašnji glas, kako da se smire, kako da ne reaguju ishtrino kao i da razviju empatiju i saosećanje. Vežbe takođe stimulišu neurogenezu, stvaranje novih neurona u mnogim oblastima mozga, uključujući hipokampus koji je važan u učenju i pamćenju, a takođe je uključen u emocije.

   2. Radite vizualizaciju sa decom

Vizualizacija je poznata kao vitalno sredstvo za optimalan razvoj mozga za učenje socijalnih i samoupravnih veština i kognitivne fleksibilnosti (kreativnost).

Naučne studije pokazuju da redovno praktikovanje vizualizacije može:

  • Dovesti do talasa neurotransmitera dopamina koji može povećati motivaciju, posvećenost i pažnju
  • Ojačati imuni sistem kroz oslobađanje DHEA hormona i proteina
  • Povećati neuroplastičnost veza u mozgu. Deca mogu bukvalno da reprogramiraju svoj mozak razmišljajući pozitivnije i fokusirajući se na pozitivne misli
  • Boriti se protiv efekata negativnih osećanja

Zato je važno da „obučimo“ mozak da razmišlja pozitivnije kako bismo znali kako da se nosimo sa negativnim mislima, a da ih ne poričemo.

Naučne studije su pokazale da vizualizacija:

  • Formira kompleksne moždane veze u različitim područjima mozga – „neuroplastičnost“ pri čemu se mozak oblikuje kroz redovnu praksu
  • Poboljšava performanse dece u opuštanju sopstvenog tela i uma, upravljanju emocijama, ostvarivanju kreativnih ideja i fizičkih performansi dok se mozak priprema i telo reaguje kao da stvarno doživljava
  • Povećava nivoe endorfina da stvori osećaj „osećam se dobro“
  • Smanjuje nivo kortizola, pa smanjuje stres
  • Povećava opuštanje
  • Pomaže deci da nakon imaju više energije i ojačaju

Na našem instragam profilu imate u delu IGTV snimljene vizualizacije za decu kao i mindfluness za decu. 

Elem, da bi nam deca bila emocionalno zdrava, preduslov je da i mi budemo. 

P.S. Ovi koraci će vam sigurno promeniti život, ali postoji jedna začkoljica, morate da ih praktikujete svakodnevno.

Za sva pitanja, slobodno mi pišite.

Čitamo se u sledećem tekstu,

Dragana

Објављено

Polazak u školu

Dragi učitelji, nastavnici i profesori,

Pišemo vam zato što uspeh našeg deteta u školi malo drugačije merimo u našoj porodici i želeli smo da budete svesni na koji način mi verujemo u našu ćerku. Ne šaljemo je u školu da postane najpametnija ili najbolja u bilo čemu. Nećemo meriti njen uspeh po rezultatima na testovima ili ocenama u elektronskom dnevniku. Sve dok ona uči i usavršava se, mi dajemo najvišu ocenu za njen trud.

Zapravo je šaljemo u školu kako bi mogla da vežba da postane otporna i samopouzdana. Tamo gde može da nauči kako da se nosi sa razočaranjem, da rizikuje, prihvati nove izazove, da padne i da ponovo ustane.

Da bi postala takva, znamo da su neuspesi i greške neoizostavani proces i znamo da će ih iskusiti u toku ove školske godine.

I zato se nadamo da će napraviti puno grešaka.
Nadamo se da će se boriti sa novim rečima, idejama i jednačinama.

Očekujemo da će sumnjati u sebe i svoje sposobnosti i da će se najverovatnije upoređivati sa drugarima iz razreda.

Takođe smo svesni da će imati onaj najveći strah da nije dovoljno dobra.

Nadamo se da će imati nove ideje, pokušati da uradi nove stvari a naročito one koje je plaše.

Verovatno će omanuti u mnogim od ovih stvari ove godine, a mi se radujemo tome! Ona ima sigurno mesto za sletanje i želimo da joj pokažemo da neuspeh nije toliko strašan i da uz pomoć podrške je sve mnogo lakše i moguće!

Nadamo se da će otkriti da je sve što je potrebno da bi bila uspešna već unutar nje i da je onakva kakva jeste dovoljna. Ne postoji test na zemlji koji bi mogao da ispita i oceni kakvo je ona neverovatno dete takva kakva jeste.
Primamljivo je ublažiti njen pad i zaštititi ga od razočaranja zbog neuspeha, ali pokušavamo da odgajamo devojku koja će postati hrabra, ljubazna, marljiva, zahvalna i otporna.

Shvatamo da ćete imati važnu ulogu u školi i u njenom životu ove godine. Pomozite nam da oblikujemo naše dete
na način gde će postati svesna sebe, svojih osećanja i osećanja drugih. Veoma smo zahvalni na doprinsu koji ćete dati u njenom odrastanju.

Cenimo sve što radite i veselimo se sjajnoj godini sa vama!

Zahvalni i ponosni roditelji

Објављено

Povratak u školske klupe?! Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Jutros me je probudila poruka : „Dobro jutro, 1.9.2020. startujemo sa pripremama za predškolsko. Potrebna je velika sveska bez linija, u kockicama, lenjir, rezač, dvodelna pernica……“ Nisam iz prvog puta uspela sve da zapamtim, što od ranog jutra što od šoka da Tamina kreće u predškolsko. Početak nove školske godine može biti stresan i kada su okolnosti normalne, a kamoli u mesecima globalne pandemije. Preškolsko, za sada, sigurno počinje. Ali da li će škole? Kako će prvaci koji ni ne znaju šta znači škola i školska klupa? Kako će roditelji da organizuju posao i školu od kuće … Da li će raditi produženi boravak? To su pitanja koja su mi navrla čitajući poruku.

I roditelje i nastavnike brine sigurnost i zdravlje dece ali i i učenje i kako će se deca prilagoditi novoj normalnoj situaciji. S obzirom da sam i roditelj i nastavnik ne mogu da se ne zapitam kako da pomognemo i sebi i deci da prevaziđemo situaciji a da ostanemo emocionalno zdravi?!

Veoma je važno da shvatimo da će ovo što nam se dešava uticati na mentalno zdravlje dece i da kada se konačno vrate u školske klupe trebaće im puno emocionalne podrške.

Zbog svih novih mera koje se propisuju neki se roditelji brinu da će škola izgledati više kao zatvor, nego kao okruženje za učenje kada se njihova deca vrate u školske klupe, što postavlja pitanje:

Kako će COVID-19 dugoročno uticati na mentalno zdravlje dece?

Sada je važnije više nego ikad prepoznati važnost učenja o emocijama i šta razvijanje emocionalne inteligencije donosi deci. Ne samo zbog toga što će se lakše boriti sa stresom već zbog pozitivnog dugoročnog uticaja na mentalno zdravlje dece.

Veliki je procenat dece na koju je COVID-19 negativno uticao i to na traumatične načine:

  • Prenoešnje virusa na voljenu osobu
  • Lošija materjalna situacija zbog gubitka posla roditelja
  • Nisu bili u mogućnosti da dugo vreme vide članove svoje porodice
  • Viši nivo stresa roditelja
  • Deca nisu mogla da slave rođendane, druže se, idu u vrtić i igraju se na igralištu

Adam D. Brovn,  klinički docent na Odeljenju za dečiju i adolescentnu psihijatriju kaže : „Naše iskustvo može uveliko varirati na osnovu ne samo različitih nivoa izloženosti već i onoga što se dešava oko deteta. Moramo sagledati koje konkretne emocionalne i bihevioralne reakcije mogu ukazivati na traumatični stres kao što su trenutni stresori koji se dešavaju“.

Šta, kao roditelji, možemo da uradimo kako bi podržali našu decu da budu emocionalno zdrava?

  • Budite emocionalno i fizički dostupni svom detetu.
  • Ohrabrite svoje dete da priča sa vama o svojim osećanjima i mislima. 
  • Uvažite njihovu zabrinutost i pričajte sa njima o tome.
  • Poštujte detetove strahove bez obzira da li vam se čine „iracionalnim“.
  • Održavajte rutinu spavanja, jela i ostalih stvari koje radite kao porodica.
  • Omogućite deci, prilagođene uzrastu, da donose odluke, pružajući im osećaj sigurnosti i kontrole.

Naša deca mogu biti prestrašena zatvaranjem škola, socijalnim distanciranjem, nošenjem maski i promenama koje su domovi i škole doživeli zbog COVID-19.

Ali jedno je jasno; moramo priznati da je ovo za decu trauma. Traumatična iskustva mogu uticati na učenje, ponašanje i odnose u kući i školi. Da bi naša deca dostigla svoj akademski potencijal, prvo moramo videti „celo“ dete, dozvoliti mu da priča o osećanjima i pomoći mu da razvije društvene i emocionalne veštine koje će mu služiti ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Прикажи мање
Објављено

Šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za srećom?

Ono što našoj deci najviše želimo je da budu srećna. Kada se suočimo sa kriznim vremenima ili jednostavno redovnim usponima i padovima života, šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za održivom srećom?

Moć edukacije

Veoma jasno se sećam edukacije svesnog roditeljstva doktorke Shefali Tsabari kada smo diskutovali šta je to što najviše želimo našoj deci. Da budu srećni je bilo na vrhu svačije liste. Međutim ideja o sreći je skoro kod svakog roditelja bila drugačija. Neki su želeli da njihova deca budu prihvaćena na pravi fakultet, imaju dobre prijatelje, budu zdrava, rade dobro plaćeni psao, nikada ne prolaze kroz izazove i tugu …..

Slušajući svačiju listu, shavtila sam da je sreća definisana kao želja da se nikad više ne iznevere i razočaraju i da sve u njihovom životu bude savršeno.

 Vidite problem u ovoj verziji sreće, zar ne?

Sreća je putovanje, a ne destinacija

Ako ste roditelj, prepoznaćete se u sledećim rečenicama. Imate duboku želju da popravite sve stvari, situacije i probleme koje stoje na putu vašoj deci. Takođe želite da ih „sklonite“ od svih mogućih briga, tuge, frustracije i da ih vidite srećne.

Kada je u pitanju pomoć našoj deci da budu istinski, održivo srećna, prva prepreka je ideja – tako rasprostranjena u našem društvu – da je sreća krajnji cilj, mesto do koga treba doći ili stvar koju treba postići.

U mom radu sa mamama, jedno od najčešćih izazova je briga o njihovoj deci. Priznajem da sam se nekoliko puta (ili više) bila u istim izazovima.

Pokušaji da sve uradimo za njih i da ih od svega zaštitimo kako bi oni bili srećni, iako često dobronamerni, mogu imati nesrećne posledice. Jer, put do pakla popločan je dobrim namerama. 

Dok smo fokusirani da sve uradimo za njih, i sklonimo ih od svih izazova ne učimo ih nekim osnovnim životnim istinama. Najočiglednija od ovih istina je da su stvari ponekad teške. Ponekad stvari ne idu onako kako smo planirali i ponekad smo razočarani. Ponekad je ono što se dešava u našem svetu neizbežno burno i zastrašujuće. Ne možemo uvek da zaštitimo svoju decu od ove istine, koliko god ih želimo zaštititi.

Ali dobra vest je da postoje načini kako raditi sa decom u tim trenucima i kako ih naučiti STVARNIM životnim veštinama.

Ovo je ujedno i naša misija i zvezda vodilja nastajanja Learning Ville roditeljstva. Da edukujemo roditelje kako da rade sa decom da bi izrasli u emocionalno zdrave ljude. Vaše mentalno zdravlje je važno i mentalo zdravlje vašeg deteta je važno, a nama je važno da vam pomognemo na putu roditeljstva, pozitivne discipline, emocionalne inteligencije i svesnosti. Zato ako imate neke izazove u roditeljstvu, pišite mi.

Do skorog čitanja,

Dragana

Објављено

Tri saveta kako pomoći detetu kada je besno

Istina o besu je da on prestaje samo kad se zaista čuje i razume, bez rezerve. – Carl Rogers

Sva se deca – kao i svi ljudi – naljute.

Ljutnja je reakcija tela, „poziv na borbu“za koji mislimo da će nas sačuvati kada se osetimo ugroženima. Kada neko „pređe“ naše granice, naljutimo se.

Ali ljudi se ne ljute samo zbog dešavanja u spoljašnjem svetu. Kada se danas nešto dogodi što nas podseća na uznemirenost iz prošlosti, ljutimo se da sami sebe zaštitimo – čak i ako današnja pretnja baš i nije pretnja.

Zato ponašanje našeg trogodišnjaka pokreće naš bes.

Takođe se ljutimo da bi održali svoju ravnotežu. A onda kada nas sopstveni strah, povreda, razočaranje, bol ili tuga previše uznemire skloni smo kajanju. Ljutnja nas ne oslobađa od osećaja povređenosti, ali nam pomaže da se osećamo manje nemoćnima i trenutno prigušuje bol. Ovo objašnjava zašto je gnev deo procesa tugovanja.

Dakle ljudi reaguju na bilo koju moguću pretnju napadima

To važi i za decu, naravno. Deca ne mogu da objasne svoje probleme, tako da i malo razočaranje može izgledati kao kraj sveta. Što je još gore, zbog toga što nemaju u potpunosti razvijeni čeoni korteks koji bi im pomogao da regulišu svoje ponašanje, deca imaju još veću sklonost „pucanja“ kada su ljuta. (Zar se ne čini ludim što očekujemo da konstruktivno izađu na kraj s gnevom kada to mi odrasli često ne učinimo?)

Ponekad napad ima smisla kada smo ljuti, ali samo kada stvarno postoji pretnja. To je retko. Većinu puta kada se deca naljute, žele da napadnu svog malog brata (koji im je prekinuo dragoceni trenutak), roditelje (koji su ih „nepravedno“ disciplinovali), učitelja (koji ih je osramotio) ili nasilnika na igralištu (koji ih je uplašio) .

Na svu sreću, kako se dečiji mozak razvija, oni dobijaju sposobnost da konstruktivno upravljaju svojim gnevom – AKO žive u kući u kojoj se ljutnjom upravlja na zdrav način.

Kako upravljati ljutnjom na zdrav način za dete (ili čak odraslu osobu)?

  • Kontrolisanjem agresivnih impulsa

Kada roditelji prihvate i saosećaju se sa detetovim emocijama, dete uči da emocije nisu opasne i da se smeju osetiti – a da pritom se ne mora nužno reagovati na njih.

Dok prihvatamo ljutnju svog deteta i ostajemo mirni, ono stvara neuronske puteve i uči emocionalne veštine da se smiri i da iskaže kako se oseća, a da ne povređuje ljude ili stvari.

Do trenutka kad krene u vrtić, dete bi trebala da toleriše „napade“ adrenalina i drugih hemijskih hemijskih supstanci u organizmu, a da ne deluje tako što će udariti druga. (Napomena: Nije neobično da deca koja već idu u vrtić i dalje udaraju svoju braću i sestre.)

  • Biti svestan ljutnje, kao i drugih prekrivenih osećanja 

Ako možete da zaustavite svoje reagovanje i shvatite zašto je vaše dete uznemireno, njegov bes će početi da se smanjuje. To će mu pomoći da se oseća dovoljno bezbednim da oseti ranjivije emocije koje pokreću ljutnju.

Jednom kada dete može dozvoliti sebi da iskusi svoju tugu zbog slomljene igračke, njegovu povredu zbog toga što je majka bila nepravedna, njegovu sramotu kad nije znao odgovor u razredu ili strah kada mu je drug iz razreda pretio, ti osećaji počinju da se leče.

Kako ta ranjiva osećanja počinju da blede, njemu više ne treba njegov gnev da bi se branio od njih – tako nestaje ljutnja. Nasuprot tome, ako ne pomognemo deci da se osećaju dovoljno bezbedno da osete te osnovne emocije, oni će samo nastaviti da gube kontrolu nad ponašanjem, jer nemaju drugi način da se izbore sa strepnjama unutar njih. Čini se da ta deca često imaju „džak na leđima“, jer su puni ozlojađenosti; osećajem da je život protiv njih. Uvek su spremni da se naljute.

  • Konstruktivno rešavanje problema

Posle nekog vremena cilj je da vaše dete koristi bes samo kao podsticaj da promeni neke stvari kako se više ne bi ponovile. Ovo može uključivati premeštanje njegovog blaga van dosega malog brata ili dobijanje roditeljske pomoći da se izbori sa nasilnikom. To takođe može uključivati i priznavanje sopstvenog doprinosa problemu, tako da on odluči da bolje ispoštuje pravila svojih roditelja ili da dođe na čas spremniji.

Uz vašu pomoć, vaše dete će naučiti da se smiri kad je ljuto tako da može da izrazi svoje potrebe i želje bez napada druge osobe, bilo fizički ili verbalno. Naučiće da sagleda stranu druge osobe i da traži rešenja za problem / pobedu, umesto da samo pretpostavlja da je u pravu, a druga osoba u krivu.

 

Očigledno je da su potrebne godine roditeljskog vođenja da bi deca naučila ove veštine. Ako su roditelji u stanju da pomognu deci da se osećaju dovoljno sigurno da iskaž svoj gnev i istraže osećanja unutar sebe, deca sve više mogu da kontrolišu svoje ispade kako bi na odgovarajući način izrazili svoj bes i prešli u konstruktivno rešavanje problema tokom školskih godina.

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Објављено

Kako pomoći svom frustriranom detetu

Frustracija je snažna emocija koju proživljavaju sva deca. Kod neke dece frustracija se javlja retko, ali za druge se može činiti da izgledaju frustrirano zbog gotovo svega što rade. Da biste pomogli svom frustriranom detetu, potrebno je da povećate svoje razumevanje onoga što se za njih dešava i aktivirate alate koji će im pomoći da nauče da se samoregulišu.

Pre nego krenem na konkretne primere kako pomoći svom dete ali i sebi, definisala bih šta je to frustracija.

Frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.

 

Zašto je moje dete frustrirano?

Neki od razloga zašto vaše dete može postati frustrirano su:
  • Fizičke potrebe: kada je dete umorno ili gladno, veća je verovatnoća da će postati frustrirano
  • Promena: promene rutine, životne situacije ili prekid nečega u čemu uživaju, mogu da izazovu visoke nivoe frustracije
  • Skokovi u razvoju: kada se dete razvija, ali ne može sasvim savladati sledeću fazu, obično dolazi do frustracije. Todleri često mogu postati vrlo frustrirani, kao i starija deca kada pokušavaju da savladaju novu veštinu ili predmet u školi.
  • Prevelika stimulacija: nivo frustracije dostiže vrhunac kada je dete imalo previše buke, toplote, dodira ili pritiska sa kojim lično može da se nosi.
  • Kad žele nešto što ne mogu da dobiju: kada dete ima cilj koji je naišao na prepreku ili mu se čini da se to neće dogoditi, dolazi do frustracije.

 

Kako pomoći svom frustriranom detetu?

  1. Namirite njihove osnovne potrebe Ako kod deteta primećujete visoke nivoe frustracije, uzmite trenutak da razmislite da li je umorno, gladno, možda mu je potrebno malo vremena napolju ili da bude samo sa vama. 
  2. Podesite njihovu stimulaciju okoline Ako dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, često se bori sa senzornom prekomernom stimulacijom. Senzorna prekomerna stimulacija može se odnositi na buku, temperaturu, odeću, previše dodira od drugih ili previše vremena provedenog na ekranu. Deci koja su prekomerno stimulisana od svog okruženja potrebna je redovna dekompresija odnosnosmanjenje pritiska ili će verovatno postati stalno frustrirana. 
  3.  Postanite svesni šta su trigeri za vaše dete Postoje određene situacije koje vrše visok nivo lične frustracije vašeg deteta. Oni su individualni za svako dete, tako da je važno da shvatite šta tačno aktivira kod vašeg deteta frustraciju. Okidači mogu uključivati: tranziciju, osećaj nerazumevanja, gubljenje u igrama, nekoga ko uzima nešto što je njihovo, nove situacije, nepravedne situacije.  
  4. Razgovarajte sa njima o stuacijama i njihovim osećanjima   Emocije moraju biti izražene na  zdrav način,  da se ne bi razvijale i izražavale na nezdrav način. Otvoreno razgovarajte sa detetom o promenama koje se dešavajue, šta ih frustrira ili zašto su razočarani. Saosećajte sa onim što osećaju.  
  5. Postanite njihov partenr u rešavanju problema   Frustracija se obično javlja zato što se između vašeg deteta i onoga što se želi stvorila prepreka. Osećaju se kao da su zaglavljeni. Partnerstvo u rešavanju problema sa vašim detetom pomoći će im da uvide mogućnosti u nekom problemu. Mogli biste oboje da zamislite 10 različitih načina oko prepreke ili šta biste mogli da uradite umesto situacije koja vam nije uspela.  
  6. Naučite ih kako da se izbore sa frustracijom  Ako vaše dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, posvetite ih namernom učenju kako se izboriti sa frustracijom. Na primer, ako vaše dete postane jako frustrirano kada izgubi u igri, možete da počnete da igrate tu igru redovno, samo nakratko, u svrhu praktikovanja zdravih odgovora. Svaki put kada na frustraciju odgovore na zdrav način, pohvalite ih.  

 Što dublje razumete svoje  dete i namerno mu pomažete da raste i razvija samoregulaciju i emocionalnu inteligenciju, postaće dete koje imaju sposobnost da pozitivno izađe na kraj s svojom frustracijom.

Pišite mi ako imate izazove u roditeljstvu,

Do skorog čitanja,

Dragana

Edukativna društvena igra

103099796_284401536268580_9200912838472334155_n 1

Preuzmi besplatno Ebook

Learning Ville (1)

Објављено

Šest načina da naučite decu mindfulness-u

Znamo da je mindfulness za nas dobar. Mindfulness nam omogućava da budemo prisutni u roditeljstvu, birajući vešt odgovor umesto da slegnemo ramenima.

Mindfulness je dobar i za našu decu. Postoji novo istraživanje koje pokazuje da pažljivost može pomoći našoj deci da poboljšaju svoje sposobnosti da obraćaju pažnju, da se smire kada su uznemirena i da donesu bolje odluke.

Ukratko, pomaže u emocionalnoj regulaciji i kognitivnom fokusu.

Trebam li uopšte pitati želite li to svojoj deci? 

Pa gde da počnemo? Kako možemo naučiti decu pažljivosti?

6 načina da naučite decu mindfulness-u:

1. Neka bude jednostavno.

Radije koristim reči svesnost ili primećivanje sa svojom decom. Svesna pažnja je primećivanje naših misli, kako izgleda naše telo, šta naše uši čuju i svega ostalog što se oko nas događa i dešava se trenutno.

2. Slušajte zvono.

Lak način na koji deca mogu da uče svesnu pažnju je da se fokusiraju na na ono što mogu čuti. Za ovu vežbu sam koristim zvono za meditaciju tingsha (na slici), ali možete 

koristiti zvono ili aplikaciju na telefon. Recite svojoj deci da ćete reprodukovati zvuk i oni bi trebali da pažljivo slušaju sve dok više ne čuju ponovo zvuk (što je obično 30 sekundi do minut). Ova vežba deluje umirujuće na moju ćerku i na taj način uči da svesno sluša.

3. Imajte prijatelje za disanje

Maloj deci je teško objasniti kako da vežbaju disanje. Daniel Goleman nam pomaže u tome i opisuje učionicu drugog razreda i decu koja rade vežbu „drugar koji diše“: svaki učenik zgrabi plišanca, a zatim legne na leđa sa drugarom na stomaku. Svoju pažnju usmeravaju na uspon i pad plišanca dok udišu i izdašu.

 

4. Stvorite mindfulness ritual spavanja

Spavanje je sjajno vreme da se sa decom vežba mindfulness. Moja ćerka voli da radi kratku meditaciju skeniranja tela pre spavanja – ona ​​zatvori oči, a ja joj kažem da usmeri pažnju na nožne prste, na stopala, na noge, itd. To je smirujući način da se vrati pažnja na telo na kraju dana.

5. Vodite računa o svojim šetnjama

Jedna od naših omiljenih stvari je „svesna šetnja“. Šetamo našim komšilukom i primećujemo stvari koje još nismo videli. Onda šetamo minut u potpunoj tišini kako bi čuli sve što se nalazi oko nas. 

6. Uspostavite praksu zahvalnosti

Verujem da je zahvalnost osnovna komponentamindfulness-a, podučavajući našu decu da cene obilje u svom životu, za razliku od fokusiranja na sve igračke za kojima žude. 
I na kraju, pokušajte da sve bude jednostavno. Pokušajte, dodajte ono što želite, nešto će vam biti interesantno, nešto ne ali svakako je zabavno pokušati.
Do skorog čitanja,
Dragana
Објављено

Kako biti prisutan roditelj?

Roditelji su multitaskeri

Roditelji moraju: promeniti pelene, odgovoriti na mejlove, odgovoriti na plakanje beba, paziti na bezbednost dece dok u isto vreme spremaju zdrav obrok i pričaju telefonom organizujući sledeći sastanak…Mnogi roditelji uspevaju- ili tačnije – opstaju zbog svoje sposobnosti žongliranja više stvari odjednom. Ali naša sve veća sklonost za obavljanje više zadataka dovela je do zabrinjavajuće nove pojave koju stručnjaci iz ranog detinjstva nazivaju „NEprisutno roditeljstvo“ ili „roditeljstvo sa delimičnom pažnjom“.

Da li deca to primećuju?

A znali mi to ili ne, naša deca to primećuju. Da bi ispitali efekte ovakvog roditeljstva na dečije ponašanje, stručnjaci Medicinskog centra „Cohen Children“ u Njujorku su tokom 20 minuta posmatrali roditelje (negovatelje) na sedam različitih igrališta. Otkrili su da 74% roditelja nije prisutno, i njihovu pažnju ne ometaju samo mobilni telefoni. Razgovori sa drugim odraslim ljudima činili su 33%, dok je 37% roditelja primećeno da jedu, piju, gledaju u torbu ili čitaju. Grickanje ili odgovaranje na poruke dok se deca igraju možda ne izgleda posebno zabrinjavajuće, ali 30% male dece koja su ušla u istraživanje su se ponašala visoko rizično, uključujući „hodanje po toboganu, bacanje peska, guranje druge dece i skakanje sa ljuljaške“.

Petoro dece „neprisutnih roditelja“ doživelo je pad. Međutim, opasnosti od „neprisutnog roditeljstva“ nadilaze pitanja bezbednosti; Ne obraćanje pažnje na naše mališane može takođe imati negativan uticaj na njihov socijalni i emocionalni razvoj.

Kako se grade neuronske veze kod dece?

Deca formiraju fundamentalne neuronske veze kroz svoje odnose, a prvih 5 godina života su ključne za izgradnju čvrstih neuroloških osnova. Bebe ne mogu dobiti dovoljno od nas i oslanjaju se na emocionalni sistem izgrađen odgovornom komunikacijom (poslužite se i vratite se) kako bi razvilo kognitivno funkcionisanje. Bez naše pažnje, ove veze mogu patiti.

U toku je prijavljivanje za besplatnu online edukaciju „Prisutno roditeljstvo“ koja će vam pomoći da osvestite sve što je potrebno kako biste postali svesni šta je to što je potrebno vašoj deci ali i vama.

Prijavite se popunjavam linka koji se nalazi na našoj instagram strani (@learningville.rs)

Teskt preuzet sa blog.kinedu.com

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Објављено

Japanski vrtić Fuđi

Filozofija Fuđi vrtića je „Iskustvo se ne može naučiti“. Deca uče iz sopstvenih grešaka, dolazeći do rešenja sami na svoj način. 

Dok sam studirala u Japanu, imala sam više puta prilike da, zajedno sa svojim kolegama i profesorima, posetim osnovne škole i vrtiće. Iako sam tada već bila master japanolog i znala sam o njihovom školskom sistemu, svaki put bih se iznova iznenadila kada bih videla kako se oni ponašaju u školi, kakve su im navike, na koji način se obraćaju 先生 (sensei) učitelju, i uopšte njihov način života.

Kada kažemo Japan verovatno mnogi pomisle na stroga pravila, disciplinu, uspeh zahvaljujući upravo toj disciplini, a kada kažemo zapad pomislimo na slobodu i kreativnost. Iako postoji paradigma da je razlika između istoka i zapada upravo u toj slobodi i kreativnosti, vrtić Fuđi u Tokiju zapravo je ruši.

Kakav je to vrtić Fuđi?

Misija vrtića  je „Stvoriti srećnu budućnost“. Veruju da će to biti moguće negovanjem onih koji to budu mogli da ostvare. Japanci žele da njihova deca odrastaju u odrasle koji aktivno doprinose društvu. Ono što najviše uvažavuju je „dečiji razvoj.“

Kampus, ljudi, tlo, životinje, drveće, trava, pesak, bunari … sve su to alati da se deca razvijaju. Deca se dinamički uključuju u svoje okruženje kroz koje otkrivaju „svoje moći“ i okrenuti su ka nezavisnosti.

Vrtić Fuđi je stvorio od svog prostora „prostor“ za dečiji razvoj. Trčanje na krovu eliptičnog oblika i namerno stvaranje neravnog polja dizajnirano je za jačanje dečijih tela. Napravili su okruženje koje otkriva „sposobnost samorazvoja“ koju deca iznutra poseduju.

Montesori Edukacija

U vrtiću Fuđi pedagoška metoda se kontinuirano zasniva na Montessori obrazovanju od kada su otvoreni pre oko 50 godina. To je naučni program koji usavršava „Sposobnost negovanja sebe“ koje dete instinktivno zna kako da uradi.

Obrazovanje na engleskom

Ne znam koliko ste upoznati ali mali broj Japanaca se služi engleskim jezikom. Postoji više razloga za to ali o tome ću pisati u nekom drugom postu. Zbog toga je roditeljima jako važno da deca počnu učiti engleski još u vrtiću.

 Vrtić Fuji ima oko 15  nastavnika engleskog jezika koji svakodnevno rade na podsticanju razvoja drugog jezika.

Interakcija sa prirodom / vannastavne aktivnosti

Okolina je najveći učitelj i daje deci širok izbor različitih elemenata. Sposobnost da iskuse ukus, miris i osećaj sezone je najvažnija stvar. Tokom cele godine, vrtić Fuđi je okruženje gde se deca mogu igrati u prirodi usred drveća, zemlje i na vetru.

Deci je dozvoljeno da prave buku

Vrtić Fuđi je poseban i po tome što zapravo prave učionice ne postoje, ali svaki vaspitač ima svoj kutak u kome radi sa svojom decom. Krov služi kao glavno dečije igralište. Postoje tri drveta koja rastu kroz krov na koja deca mogu slobodno da se penju. Zbog sigurnosti, sigurnosne mreže postoje između drveća i krova u slučaju da neko dete padne, što deca namerno i čine. Deca imaju slobodu za trčanje, igru i kretanje.

Dizajn vrtića je napravljen tako da deca nisu prezaštićena, napravljen je minimalan broj rukohvata. Penjalice, ljuljaške i ostale sprave koje smo navikli da vidimo po parkovima ovde ne postoje.

Njihova filozofija je pustite ih da izađu napolje. Da padnu. Da ustanu i opet trče. Onda će naučiti kako da pripaze sami sebe.

Da li biste želeli da ovakav vrtić postoji i u Srbiji?

 

Do sledećeg čitanja,

Dragana

 

Објављено

Zašto treba razvijati empatiju kod dece?

Živimo u vremenu gde istovremeno možemo čuti da je sve  zastupljenije vršnjačko nasilje među decom, a s druge strane kako se je grupa dece skupila da pomogne drugu koji je bolestan. Kao prosvetni radnik ali i kao roditelj imam prilike da se uverim da ove dve krajnosti postoje i da je to realnost u kojoj živimo.

Svesno ili ne, ne možemo a da se ne zapitamo koja je uloga roditelja u ovakvim situacijama. Kako je izgledalo vaspitanje i odgoj deteta koje se ponašalo agresivno i nasilinički, a kako se ophode roditelji dece koja su spremna da žrtvuju ili svoje vreme ili svoje omiljene predmete da prikupe sredstva za nekog drugara koji je u teškoj situaciji?

Da li se empatija uči ili je nasledna?

Imamo istraživanja koja nam pokazuju da bebe već u porodilištu pokazuju znake empatije reagujući na plač druge bebe. Ali je jako važna i uloga roditelja i okruženja za razvoj empatije. Deca već od druge godine mogu da počnu da uče da razvijaju empatiju. Iako su tada u egoističnoj fazi, primerenim aktivnostima za uzrast polako se može podsticati prepoznavanje tuđih raspoloženja i emocija i adekvatno reagovanje na njih. Roditelji i deca su važna spona razvoja i sazrevanja.

Kako razvijati empatiju kod dece?

  • Roditeljstvo na osnovu primera

Pošto mi zastupamo tezu da je najbolji odgoj sopstvenim primerom, time se vodimo i kada govorimo o empatiji. Kao roditelji, učitelji, nastavnici imamo odgovornost da učimo decu ovom značajnom veštinom. Možete deci čitati priče, pevati, crtati ali ako posle toga ismevate nekoga ko plače ili je tužan ili ako šutnete psa na ulici onda sve to što ste radili pada u vodu. Ako niste svesni sebe i svojih postupaka, posmatrajte svoje dete i upoznaćete sebe. Nemojte se kriviti, već shvatite to kao dar i svakim danom menjajte ono što vam se ne dopada.

  • Svesnost o emocijama

Da bi našu decu edukovali o emocijama, najpre moramo sebe. Pričajte sa decom o njihovim osećanjima, pomozite im da ih označe. Ako nauče raznovrsnost svih emocija onda će lakše znati šta osećaju u trenutku ali će i moći i da osete empatiju prema drugima. Roditelji su najpre fokusirani da decu nauče da pišu, čitaju, recituju dok o emocijama niko ne govori. A onda kada dete preplave emocije, ono ne zna šta će sa njima a u istoj klopci se nalaze i roditelji. Verujemo da je emocionalna inteligencija podjednako važna kao i intelelektualna, jer su emocije te sa kojima će naša deca ceo život biti. Ako ih na početku života naučimo da znaju kako se osećaju i šta da učine u različitim situacijama daćemo im veliki dar.

Više o emocionalnoj ineteligenciji

Emocionalna inteligencija? Šta je to?

 Imajući u vidu sve veći broj maloletnih nasilnika, pitanje nedostatka i potiskivanja empatije kod dece postaje sve aktuelnije. Stoga je pred roditeljima veoma odgovoran zadatak: usađivanje, negovanje i razvijanje empatije kod dece kao kamena temeljca u vaspitanju i izgradnji dobrog karaktera. Nasilje u školama i maloletnička delikvencija su prilično izraženi tako da će emocionalno opismenjavanje uskoro postati jednako neizbežno kao učenje jezika ili matematike.

Naš program je upravo okrenut ka razvijanju emocionalne inteligencije. Na časovima sa decom radimo na razvijanju empatije, svesnosti, samopouzdanja, pozitivnog razmišljanja i stava.

Zahvaljujući našem iskustvu u praksi kreirale smo dečju igru za razvoj empatije i pozitivnog razmišljanja. Naručite je na sajtu www.learningville.rs.

Više o našim časovima i programima

https://learningville.rs/program-za-decu-programi/

Do sledećeg čitanja,

Dragana

Roditeljstvo je poziv za rad na sebi.

Ako želiš da primaš mejlove o roditeljstvu, zdravom emocionlanom razvoju, da saznaš kako da se osećaš bolje u svojoj koži i da budeš deo zajednice žena koje će ti pružiti podršku, prijavi se besplatno na newsletter.

Prijavi se