Polazak u školu

Dragi učitelji, nastavnici i profesori,

Pišemo vam zato što uspeh našeg deteta u školi malo drugačije merimo u našoj porodici i želeli smo da budete svesni na koji način mi verujemo u našu ćerku. Ne šaljemo je u školu da postane najpametnija ili najbolja u bilo čemu. Nećemo meriti njen uspeh po rezultatima na testovima ili ocenama u elektronskom dnevniku. Sve dok ona uči i usavršava se, mi dajemo najvišu ocenu za njen trud.

Zapravo je šaljemo u školu kako bi mogla da vežba da postane otporna i samopouzdana. Tamo gde može da nauči kako da se nosi sa razočaranjem, da rizikuje, prihvati nove izazove, da padne i da ponovo ustane.

Da bi postala takva, znamo da su neuspesi i greške neoizostavani proces i znamo da će ih iskusiti u toku ove školske godine.

I zato se nadamo da će napraviti puno grešaka.
Nadamo se da će se boriti sa novim rečima, idejama i jednačinama.

Očekujemo da će sumnjati u sebe i svoje sposobnosti i da će se najverovatnije upoređivati sa drugarima iz razreda.

Takođe smo svesni da će imati onaj najveći strah da nije dovoljno dobra.

Nadamo se da će imati nove ideje, pokušati da uradi nove stvari a naročito one koje je plaše.

Verovatno će omanuti u mnogim od ovih stvari ove godine, a mi se radujemo tome! Ona ima sigurno mesto za sletanje i želimo da joj pokažemo da neuspeh nije toliko strašan i da uz pomoć podrške je sve mnogo lakše i moguće!

Nadamo se da će otkriti da je sve što je potrebno da bi bila uspešna već unutar nje i da je onakva kakva jeste dovoljna. Ne postoji test na zemlji koji bi mogao da ispita i oceni kakvo je ona neverovatno dete takva kakva jeste.
Primamljivo je ublažiti njen pad i zaštititi ga od razočaranja zbog neuspeha, ali pokušavamo da odgajamo devojku koja će postati hrabra, ljubazna, marljiva, zahvalna i otporna.

Shvatamo da ćete imati važnu ulogu u školi i u njenom životu ove godine. Pomozite nam da oblikujemo naše dete
na način gde će postati svesna sebe, svojih osećanja i osećanja drugih. Veoma smo zahvalni na doprinsu koji ćete dati u njenom odrastanju.

Cenimo sve što radite i veselimo se sjajnoj godini sa vama!

Zahvalni i ponosni roditelji

Da li smo strah zamenili poštovanjem u roditeljstvu? I zašto da to ne radimo!

Kada god pišem, pričam ili predajem o razlici između pristupa svesnog roditeljstva i pristupa roditeljstva zasnovanog na kazni i udaranju dece dobijam puno povratnih informacija o tome kako su oni bili tako vaspitavani pa šta im fali?! 

Ako je tako zašto onda ti fini odrasli sada su i dalje nesvesni, zašto ih boli, zašto ne umeju da iskažu i pričaju o svojim osećanjima?

Ako je tako zašto onda kada se „zaglave“ ne znaju da potraže pomoć? Zašto ne znaju da pomoć uopšte i postoji?

Zašto ne znaju gde je granica između brižnosti i maltretiranja?

I tako, mogla bih do sutra, shvatili ste poentu…

Ono za šta se ja zalažem je da odvojimo vreme da, mi kao roditelji, ispitamo svoje traume i da postanemo svesni šta sve prenosimo našoj deci, umesto da nesvesno prebacujemo sva uvrenje, koja nam btw ne služe, da se suočimo sa njima i da ih izbacimo, pre svega iz sopstvenig života.

Ne postoji jedna ista formula za sve, kao ni formula za perfektno roditeljstvo. Znam da ste čuli 100 puta da je svako dete drugačije, ali ja bih da dodam i da je svaki roditelj drugačiji. Ako biste odvojili malo vremena da objektivno i svesno posmatrate roditelja, shvatili biste zašto ima baš takvo dete. Svesnost, s druge strane, ne znači manjak discipline, ali postoji ogroooomna razlika između disciplinovati na osnovu straha i kazne i disciplionovati na osnovu poštovanja.

Roditeljstvo zasnovano na strahu i kontroli

Najveći problem koji vidim u praksi je da roditelji vaspitavaju tako da se deca plaše njih a misle da ih na taj način deca poštuju. Važno je da se zapitamo: Da li me se moje dete plaši ili me poštuje? U našoj kulturi roditelji obično misle da ih deca poštuju a ustvari ih se plaše  jer su nebrojeno puta vikali na njih i tukli.

Stvar je u tome da deca kada povežu strah i silu da vas slušaju. I to jeste tako, ali vas neće poštovati zbog toga. Zato je važno da odlučimo koji  krajnji cilj želimo da postignemo sa decom, i da se u skladu sa tim ponašamo. Roditeljstvo zasnovano na strahu proizveće decu koja su u strahu. Roditeljstvo zasnovano na poštovanju proizveće decu koja poštuju i sebe i roditelje. Sada već čujem pitanje ako ih ne disciplinujmo na početku izrašće u neodgovorne i neće nas poštovati. Znam puno roditelja koji vaspitavaju svoju decu bez prisutva straha. Samo budite svesni da kada ste u stanju straha tada vam se budi želja za kontrolisanjem.

Šta je kontorla?

Kad imamo tu potrebu da „kontrolišemo“ svoju decu, to je zato što ne verujemo u roditeljstvo. Pokušavamo da kontrolišemo mišljenje drugih ljudi, da kontrolišemo ishod stvari, da kontolišemo posao i da li će neko da nas voli. 

Kontrola je zapravo jedna velika iluzija. Ne možete da kontolišete nikoga i ništa , sem sebe i svojih postupaka. Jednom kada verujete sebi, možete da se prepustite toj ideji slobode. Možete verovati u univerzum, Boga ili u šta već verujete. To će vam pomoći i dati podršku na vašem putu samospoznaje. Čvrsto verujem da osećaj istinske slobode dolazi iz otpuštanje potrebe za kontrolom.

Sa druge strane, razumem da se plašite za svoje dete i da želite da ga usmerite tako da izraste u odgovornu i srećnu osobu. Ali ako što pre shvatite da ne možete nikoga da kontrolišete, pa ni svoje dete, daćete mu krila. Budite njegov usmerivač a ne kontrolor. Budite njihova krila a ne kontrolor za let. 

Da bi se to desilo, prvo morate da zavirite u sebe. Ne kažem da je lako i lepo, ali jedino tako možete biti slobodni jer u suprotnom i dalje ćete biti rob tuđih uverenja. 

Do skorog čitanja,

Dragana

 

 

 

Dok mi učimo decu životu, deca nas uče kako treba živeti

Paradoks je da kada prihvatim sebe takvog kakav jesam, onda se mogu promeniti. – Carl Rogers

Mudraci kažu da je odgajanje dece jedan od najboljih načina da radimo na sebi. A s obzirom na to koliko nas lako deca mogu izluditi, istina je da svako od nas ima svakodnevne mogućnosti za rast, strpljenje i saosećanje! Srećom, snažno nas motiviše ljubav prema našoj deci pa se onda i trudimo da razvijemo gore pomenute vrline.

Međutim, ponekad je teško. Osećamo se zaglavljeno. 

Želim da vam kažem da vas razumem.

Naravno, savim je prirodno da bi trebalo da podsećamo našu decu veoma često da rade neke stvari, koje im nisu omiljene (vraćanje igračaka na mesto, sređivanje sobe…) To dečije (ne)ponašanje najbolje možemo preživeti uz osmeh 🙂 Oni svakako uče vremenom i ponavljanjem, ali najvažnije je da se povežemo sa njima kako bi nas oni zapravo slušali. 

Ali šta se dešava kada smo zaglavljeni u njihovom negodovanju, neposlušnosti i kada znamo da bi trebalo biti drugačije. Prirodno je da mislimo da smo mi oni koji bi trebalo nešto uraditi da se naše dete promeni.

Ali deca kao i odrasli prirodno se pobune protiv sile, tako da zapravo ne možete kontrolisati nikoga osim sebe. Srećom, ako promenite način na koji sarađujete sa detetom, vaše dete će promeniti i način na koji on reaguje.

Zato promena treba da počinje od nas.

Mi smo odrasla osoba, tako da je naš posao započeti mirovni proces. Evo kako da krenete ka manje drame i više ljubavi.

1. Preuzmite odgovornost za svoja osećanja

Sledeći put kada dete izazove u vama osećaj besa, razmislite o ovome: Niko vas ne može razbesneti, ako mu vi ne dozvolite. Ako dozvolite, to je vaša odgovornost.

Naravno, ponašanje vašeg deteta vas nervira. Možda iz dobrog razloga, da se zagledate u sebe. Jer je to je VAŠA neugodnost. Neki drugi roditelji u istoj situaciji bi mogi da razreše napetost smehom ili empatijom, jer oni nemaju neugodnost po ovom pitanju. (I da, ti roditelji imaju druge okidače. Poenta nije da se poredite, već o da osvestite da ako vas to konkretno muči onda bi trebalo da radite na svojim osećanjima.)

2. Odgonetnite dečije ponašanje 

„Loše“ ponašanje deteta je alarm za pomoć. Vaše dete nije loša osoba i njegovo ponašanje nije neobjašnjivo, čak i ako ga ne razumete. Šta god da vaše dete radi, daje sve od sebe da udovolji svojim potrebama i izbori se sa osećanjima koja ga preplavljuju.

Ako je dete agresivno, to je crvena zastava, a unutra njega je zatvoren neki veliki strah. (Rastopite to otvrdnuto srce da bi strahovi i suze izašli .)

Ako neprestano prevazilazi granice koje mu postavljate, možda želi da vam pokaže da se oseća kontrolisanim. Deca se uvek pobune protiv sile. 

Ako pokazuje da je previše vezano (zalepljeno) za vas, možda mu treba više negovanja (poveziavnja) nego što dobija? 

Ako je dete prkosno, to pokazuje da se dete oseća da nije povezano sa  vama. (Roditeljstvo je 80% povezanost; inače deca ne mogu da prihvate naše smernice. Kakav je vaš odnos?)

Ako je dete „nemoguće“ i ako ga ništa ne čini srećnim, možda mu je potrebna pomoć da se izbori sa nekim velikim osećanjima. (Budite smireni, ljubazni, zagrlite ga dok plače.)

Umesto da krenete u osuđivanje dečijeg ponašanja, duboko udahnite i budite znatiželjni da otkrijete šta je nateralo vaše dete da se ponaša na takav način. Ima razloga, čak i ako ne mislite da je dobar. Ako situaciju možete da vidite iz perspektive vašeg deteta, tada ste na više od pola puta do rešenja.

3. Zapamtite da preuzimanje odgovornosti za svoja osećanja ne znači kriviti sebe

Pre nego što možemo da se promenimo, prvo moramo da prihvatimo čitavu veličanstvenu zbrku u sebi, onako nežno kao da je to naše dete kada ga nešto boli. Gotovo čarobno, jednom kada saosećanjem blagoslovimo sopstvene rane, otkrićemo da prestajemo da reagujemo preterano. Ne aktivira se bes kod nas na ponašanje našeg deteta na isti način svaki put.

Naravno, svi grešimo, nikada nećemo biti savršeni. A deca imaju nepogrešivu sposobnost da nas pokrenu, izlože naša ranjiva mesta, izvuku iz nas nerazumne strahove i bes. Zato prihvatite svoja osećanja, uključujući frustraciju i ljutnju na dete. To su normalne emocije! I naravno, osećaj frustracije, neugodnosti i besa ne znači da se ponašate loše. Baš kao što se nadamo da će naša deca izraziti ono što im je potrebno i što žele bez verbalnog (ili fizičkog) napada na drugu osobu, mi moramo da naučimo da se samoregulišemo.

4. Mantra „Smiri se“

Kad deca ne mogu da regulišu svoja osećanja, potrebni smo im mi, njihovi roditelji, da im pomognemo da se smire. Vi ste uzor. Ako možete da regulišete svoje emocije, vaše dete će naučiti kako se regulišu emocije. Jednom kada može da reguliše svoja osećanja, može da reguliše i svoje ponašanje. Dakle, vaš posao je uvek da smirite oluju, a ne da je eskalirate. Samo recite sebi: Manje drame, više ljubavi!

Naporno, zar ne? Vrlo.

Deca nam pružaju savršenu priliku da proradimo sve naše zaglavljene emocije. Zar nije sjajno imati svog sopstvenog majstora koji će nas naučiti smirenosti, strpljenju i kako da dostignemo zen momenat?

Ako vam je potrebna podrška za produbljivanje odnosa sa svojim detetom možete zakazati 1 na 1 online konsultacije. One vam mogu pomoći da izlečite svoje okidače i promenite pogled na izazove tako da možete postati smireni, emocionalno zdrav roditelj kakav želite da budete. Takođe vam konsultacije daju prečice za povezivanje sa detetom, uključujući i igre u kojima ćete se sa decom smejati i povezivati. Kroz vreme na konsultacijama vodiću vas  korak po korak kroz trening emocija sa svojim detetom, tako da naučite kako da postavite granice empatiji, na način koji podržava vaše dete da razvije samodisciplinu i otpornost.

Možda će vas zanimati i:

Zašto ne treba kažnjavati decu, i kako kazna utiče na njihov razvoj pogledajte u videu

https://www.instagram.com/p/CC35mxEpjG6/

Do skorog čitanja,

Dragana

 

Šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za srećom?

Ono što našoj deci najviše želimo je da budu srećna. Kada se suočimo sa kriznim vremenima ili jednostavno redovnim usponima i padovima života, šta možemo učiniti da podržimo decu u potrazi za održivom srećom?

Moć edukacije

Veoma jasno se sećam edukacije svesnog roditeljstva doktorke Shefali Tsabari kada smo diskutovali šta je to što najviše želimo našoj deci. Da budu srećni je bilo na vrhu svačije liste. Međutim ideja o sreći je skoro kod svakog roditelja bila drugačija. Neki su želeli da njihova deca budu prihvaćena na pravi fakultet, imaju dobre prijatelje, budu zdrava, rade dobro plaćeni psao, nikada ne prolaze kroz izazove i tugu …..

Slušajući svačiju listu, shavtila sam da je sreća definisana kao želja da se nikad više ne iznevere i razočaraju i da sve u njihovom životu bude savršeno.

 Vidite problem u ovoj verziji sreće, zar ne?

Sreća je putovanje, a ne destinacija

Ako ste roditelj, prepoznaćete se u sledećim rečenicama. Imate duboku želju da popravite sve stvari, situacije i probleme koje stoje na putu vašoj deci. Takođe želite da ih „sklonite“ od svih mogućih briga, tuge, frustracije i da ih vidite srećne.

Kada je u pitanju pomoć našoj deci da budu istinski, održivo srećna, prva prepreka je ideja – tako rasprostranjena u našem društvu – da je sreća krajnji cilj, mesto do koga treba doći ili stvar koju treba postići.

U mom radu sa mamama, jedno od najčešćih izazova je briga o njihovoj deci. Priznajem da sam se nekoliko puta (ili više) bila u istim izazovima.

Pokušaji da sve uradimo za njih i da ih od svega zaštitimo kako bi oni bili srećni, iako često dobronamerni, mogu imati nesrećne posledice. Jer, put do pakla popločan je dobrim namerama. 

Dok smo fokusirani da sve uradimo za njih, i sklonimo ih od svih izazova ne učimo ih nekim osnovnim životnim istinama. Najočiglednija od ovih istina je da su stvari ponekad teške. Ponekad stvari ne idu onako kako smo planirali i ponekad smo razočarani. Ponekad je ono što se dešava u našem svetu neizbežno burno i zastrašujuće. Ne možemo uvek da zaštitimo svoju decu od ove istine, koliko god ih želimo zaštititi.

Ali dobra vest je da postoje načini kako raditi sa decom u tim trenucima i kako ih naučiti STVARNIM životnim veštinama.

Ovo je ujedno i naša misija i zvezda vodilja nastajanja Learning Ville roditeljstva. Da edukujemo roditelje kako da rade sa decom da bi izrasli u emocionalno zdrave ljude. Vaše mentalno zdravlje je važno i mentalo zdravlje vašeg deteta je važno, a nama je važno da vam pomognemo na putu roditeljstva, pozitivne discipline, emocionalne inteligencije i svesnosti. Zato ako imate neke izazove u roditeljstvu, pišite mi.

Do skorog čitanja,

Dragana

Tri saveta kako pomoći detetu kada je besno

Istina o besu je da on prestaje samo kad se zaista čuje i razume, bez rezerve. – Carl Rogers

Sva se deca – kao i svi ljudi – naljute.

Ljutnja je reakcija tela, „poziv na borbu“za koji mislimo da će nas sačuvati kada se osetimo ugroženima. Kada neko „pređe“ naše granice, naljutimo se.

Ali ljudi se ne ljute samo zbog dešavanja u spoljašnjem svetu. Kada se danas nešto dogodi što nas podseća na uznemirenost iz prošlosti, ljutimo se da sami sebe zaštitimo – čak i ako današnja pretnja baš i nije pretnja.

Zato ponašanje našeg trogodišnjaka pokreće naš bes.

Takođe se ljutimo da bi održali svoju ravnotežu. A onda kada nas sopstveni strah, povreda, razočaranje, bol ili tuga previše uznemire skloni smo kajanju. Ljutnja nas ne oslobađa od osećaja povređenosti, ali nam pomaže da se osećamo manje nemoćnima i trenutno prigušuje bol. Ovo objašnjava zašto je gnev deo procesa tugovanja.

Dakle ljudi reaguju na bilo koju moguću pretnju napadima

To važi i za decu, naravno. Deca ne mogu da objasne svoje probleme, tako da i malo razočaranje može izgledati kao kraj sveta. Što je još gore, zbog toga što nemaju u potpunosti razvijeni čeoni korteks koji bi im pomogao da regulišu svoje ponašanje, deca imaju još veću sklonost „pucanja“ kada su ljuta. (Zar se ne čini ludim što očekujemo da konstruktivno izađu na kraj s gnevom kada to mi odrasli često ne učinimo?)

Ponekad napad ima smisla kada smo ljuti, ali samo kada stvarno postoji pretnja. To je retko. Većinu puta kada se deca naljute, žele da napadnu svog malog brata (koji im je prekinuo dragoceni trenutak), roditelje (koji su ih „nepravedno“ disciplinovali), učitelja (koji ih je osramotio) ili nasilnika na igralištu (koji ih je uplašio) .

Na svu sreću, kako se dečiji mozak razvija, oni dobijaju sposobnost da konstruktivno upravljaju svojim gnevom – AKO žive u kući u kojoj se ljutnjom upravlja na zdrav način.

Kako upravljati ljutnjom na zdrav način za dete (ili čak odraslu osobu)?

  • Kontrolisanjem agresivnih impulsa

Kada roditelji prihvate i saosećaju se sa detetovim emocijama, dete uči da emocije nisu opasne i da se smeju osetiti – a da pritom se ne mora nužno reagovati na njih.

Dok prihvatamo ljutnju svog deteta i ostajemo mirni, ono stvara neuronske puteve i uči emocionalne veštine da se smiri i da iskaže kako se oseća, a da ne povređuje ljude ili stvari.

Do trenutka kad krene u vrtić, dete bi trebala da toleriše „napade“ adrenalina i drugih hemijskih hemijskih supstanci u organizmu, a da ne deluje tako što će udariti druga. (Napomena: Nije neobično da deca koja već idu u vrtić i dalje udaraju svoju braću i sestre.)

  • Biti svestan ljutnje, kao i drugih prekrivenih osećanja 

Ako možete da zaustavite svoje reagovanje i shvatite zašto je vaše dete uznemireno, njegov bes će početi da se smanjuje. To će mu pomoći da se oseća dovoljno bezbednim da oseti ranjivije emocije koje pokreću ljutnju.

Jednom kada dete može dozvoliti sebi da iskusi svoju tugu zbog slomljene igračke, njegovu povredu zbog toga što je majka bila nepravedna, njegovu sramotu kad nije znao odgovor u razredu ili strah kada mu je drug iz razreda pretio, ti osećaji počinju da se leče.

Kako ta ranjiva osećanja počinju da blede, njemu više ne treba njegov gnev da bi se branio od njih – tako nestaje ljutnja. Nasuprot tome, ako ne pomognemo deci da se osećaju dovoljno bezbedno da osete te osnovne emocije, oni će samo nastaviti da gube kontrolu nad ponašanjem, jer nemaju drugi način da se izbore sa strepnjama unutar njih. Čini se da ta deca često imaju „džak na leđima“, jer su puni ozlojađenosti; osećajem da je život protiv njih. Uvek su spremni da se naljute.

  • Konstruktivno rešavanje problema

Posle nekog vremena cilj je da vaše dete koristi bes samo kao podsticaj da promeni neke stvari kako se više ne bi ponovile. Ovo može uključivati premeštanje njegovog blaga van dosega malog brata ili dobijanje roditeljske pomoći da se izbori sa nasilnikom. To takođe može uključivati i priznavanje sopstvenog doprinosa problemu, tako da on odluči da bolje ispoštuje pravila svojih roditelja ili da dođe na čas spremniji.

Uz vašu pomoć, vaše dete će naučiti da se smiri kad je ljuto tako da može da izrazi svoje potrebe i želje bez napada druge osobe, bilo fizički ili verbalno. Naučiće da sagleda stranu druge osobe i da traži rešenja za problem / pobedu, umesto da samo pretpostavlja da je u pravu, a druga osoba u krivu.

 

Očigledno je da su potrebne godine roditeljskog vođenja da bi deca naučila ove veštine. Ako su roditelji u stanju da pomognu deci da se osećaju dovoljno sigurno da iskaž svoj gnev i istraže osećanja unutar sebe, deca sve više mogu da kontrolišu svoje ispade kako bi na odgovarajući način izrazili svoj bes i prešli u konstruktivno rešavanje problema tokom školskih godina.

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako da pomognete detetu kada mu je teško?

U prošlom blog postu sam pisala o tome kako da podržimo decu u njihovoj poztrazi za srećom, ako želite da pročitate taj tekst kliknite ovde

https://learningville.rs/sta-mozemo-uciniti-kao-roditelji-da-podrzimo-decu-u-potrazi-za-srecom/

, ali se svi, kao roditelji suočavamo sa realnim životnim izazovima kada se naše dete oseća loše, kada je razdražljivo i kada nije emocionalno otporno.

Onda se dešava sledeći scenario : „Mama, i nije mi dugačka kosa a rekla si da jeste“, „Mama, Ognjen je bolji od mene u šahu“, „Neću više da se sigram sa Ninom u parkiću jer nije htela da mi da zmaja“…. itd.

U tim situacijama deca odustaju od onoga što su prvobitno htela i povlače se u sebe. Tada je vreme da radimo na razvijanju emocionalne otpornosti.

Šta je emocionalna otpornost?

Sposobnost generisanja pozitivnih emocija i brzo oporavljanje od negativnih emocionalnih iskustava su poznata kao emocionalna otpornost.

Biti emocionalno otporan znači da „ustanete“nakon pada i da se na pozitivan način suočite sa stresom i izazovima. Studije su pokazale da je emocionalna otpornost odlučujući faktor za sreću i uspeh pojedinca nego li IQ, talenat ili okolina.

 

5 koraka za negovanje emocionalne otpornosti vašeg deteta

Evo nekoliko predloga šta možete uraditi kada se vaše dete bori i kada mu je teško:

  1. Empatišite

Morate biti u mogućnosti da „budete u tome“ pre nego što vešto budete sposobni da podržite svoje dete. Koristite moć empatije da razumete kako se ono oseća.

  1. Budite tu i zbog sebe

 Izazovno je zaista prihvatiti da će svi, uključujući i vaše dete, imati poteškoće u životu. Pomozite sebi da prihvatite ovu stvarnost. Možete pokušati da kažete sebi nešto tako: „Ovo je teško. Znam da će se i moje dete, kao i sva deca, boriti i doživeće sve teškoće da bude čovek u neizvesnom svetu. Kao roditelju, teško mi je gledati kako se bori. Tu sam za sebe kroz ovaj proces. „

  1. Pomozite mu da imenuje emocije

Prepoznajte detetova osećanja kako biste im pomogli da učine isto! Da li se osećaju tužno? Zbunjeno? Ljuto? Uplašeno? Imenovanje osećanja moćan je način da se odmaknete od njihovog intenziteta, što podržava sposobnost za rad sa velikim emocijama.

  1. Koristite „I“

Na primer: „Znam da je ovo teško, i ovde sam zbog tebe.“ Ili, „Znam da si uznemiren (ili ti je dosadno, ili si razočaran …), i biće ti dobro.“ Uporedo sa imenovanjem, nudi ljubaznost i prihvatanje činjenice da ih boli, ohrabrujući ih da ti osećaji nisu ništa s čime se ne mogu nositi. Oduprite se nagonu da ispravite, posavetujete ili zaustavite problem. To će razviti njihovu sposobnost da budu sa problemom i proširuje njihov prozor tolerancije za upravljanje teškim situacijama i emocijama.

  1. Pomozite im da pronađu mirnoću

Dajte detetu strategije da smiri nervni sistem. Disanje iz stomaka će im skrenuti misli, ako mogu neka govore npr. „Ja sam mirna“ dok dišu, može uzeti svog omiljenog medu i staviti na stomak i disati sa njim, starija deca mogu brojati do četiri pri izdisaju i udisaju.

Posle zajedničkog rada ovih vežbi, ako su emocije i dalje zaista snažne, često je korisno usmeravanje pažnje vašeg deteta na aktivnost koja im pomaže da preusmere svoj način razmišljanja. Mogli bi slušati muziku, baviti se nežnim pozicijama joge ili se kupati i praviti baločiće.

Podučavanje dece da bi trebalo osećati čitav spektar naših emocija nije nešto što treba izbegavati. Davanje alata da budu u skladu sa svojim emocijama – a ne da ih brišu ili ih izbegavaju i negiraju – dar su za ceo život.

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako pomoći svom frustriranom detetu

Frustracija je snažna emocija koju proživljavaju sva deca. Kod neke dece frustracija se javlja retko, ali za druge se može činiti da izgledaju frustrirano zbog gotovo svega što rade. Da biste pomogli svom frustriranom detetu, potrebno je da povećate svoje razumevanje onoga što se za njih dešava i aktivirate alate koji će im pomoći da nauče da se samoregulišu.

Pre nego krenem na konkretne primere kako pomoći svom dete ali i sebi, definisala bih šta je to frustracija.

Frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.

 

Zašto je moje dete frustrirano?

Neki od razloga zašto vaše dete može postati frustrirano su:
  • Fizičke potrebe: kada je dete umorno ili gladno, veća je verovatnoća da će postati frustrirano
  • Promena: promene rutine, životne situacije ili prekid nečega u čemu uživaju, mogu da izazovu visoke nivoe frustracije
  • Skokovi u razvoju: kada se dete razvija, ali ne može sasvim savladati sledeću fazu, obično dolazi do frustracije. Todleri često mogu postati vrlo frustrirani, kao i starija deca kada pokušavaju da savladaju novu veštinu ili predmet u školi.
  • Prevelika stimulacija: nivo frustracije dostiže vrhunac kada je dete imalo previše buke, toplote, dodira ili pritiska sa kojim lično može da se nosi.
  • Kad žele nešto što ne mogu da dobiju: kada dete ima cilj koji je naišao na prepreku ili mu se čini da se to neće dogoditi, dolazi do frustracije.

 

Kako pomoći svom frustriranom detetu?

  1. Namirite njihove osnovne potrebe Ako kod deteta primećujete visoke nivoe frustracije, uzmite trenutak da razmislite da li je umorno, gladno, možda mu je potrebno malo vremena napolju ili da bude samo sa vama. 
  2. Podesite njihovu stimulaciju okoline Ako dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, često se bori sa senzornom prekomernom stimulacijom. Senzorna prekomerna stimulacija može se odnositi na buku, temperaturu, odeću, previše dodira od drugih ili previše vremena provedenog na ekranu. Deci koja su prekomerno stimulisana od svog okruženja potrebna je redovna dekompresija odnosnosmanjenje pritiska ili će verovatno postati stalno frustrirana. 
  3.  Postanite svesni šta su trigeri za vaše dete Postoje određene situacije koje vrše visok nivo lične frustracije vašeg deteta. Oni su individualni za svako dete, tako da je važno da shvatite šta tačno aktivira kod vašeg deteta frustraciju. Okidači mogu uključivati: tranziciju, osećaj nerazumevanja, gubljenje u igrama, nekoga ko uzima nešto što je njihovo, nove situacije, nepravedne situacije.  
  4. Razgovarajte sa njima o stuacijama i njihovim osećanjima   Emocije moraju biti izražene na  zdrav način,  da se ne bi razvijale i izražavale na nezdrav način. Otvoreno razgovarajte sa detetom o promenama koje se dešavajue, šta ih frustrira ili zašto su razočarani. Saosećajte sa onim što osećaju.  
  5. Postanite njihov partenr u rešavanju problema   Frustracija se obično javlja zato što se između vašeg deteta i onoga što se želi stvorila prepreka. Osećaju se kao da su zaglavljeni. Partnerstvo u rešavanju problema sa vašim detetom pomoći će im da uvide mogućnosti u nekom problemu. Mogli biste oboje da zamislite 10 različitih načina oko prepreke ili šta biste mogli da uradite umesto situacije koja vam nije uspela.  
  6. Naučite ih kako da se izbore sa frustracijom  Ako vaše dete ima nisku toleranciju prema frustraciji, posvetite ih namernom učenju kako se izboriti sa frustracijom. Na primer, ako vaše dete postane jako frustrirano kada izgubi u igri, možete da počnete da igrate tu igru redovno, samo nakratko, u svrhu praktikovanja zdravih odgovora. Svaki put kada na frustraciju odgovore na zdrav način, pohvalite ih.  

 Što dublje razumete svoje  dete i namerno mu pomažete da raste i razvija samoregulaciju i emocionalnu inteligenciju, postaće dete koje imaju sposobnost da pozitivno izađe na kraj s svojom frustracijom.

Pišite mi ako imate izazove u roditeljstvu,

Do skorog čitanja,

Dragana

Edukativna društvena igra

103099796_284401536268580_9200912838472334155_n 1

Preuzmi besplatno Ebook

Learning Ville (1)

Šest načina da naučite decu mindfulness-u

Znamo da je mindfulness za nas dobar. Mindfulness nam omogućava da budemo prisutni u roditeljstvu, birajući vešt odgovor umesto da slegnemo ramenima.

Mindfulness je dobar i za našu decu. Postoji novo istraživanje koje pokazuje da pažljivost može pomoći našoj deci da poboljšaju svoje sposobnosti da obraćaju pažnju, da se smire kada su uznemirena i da donesu bolje odluke.

Ukratko, pomaže u emocionalnoj regulaciji i kognitivnom fokusu.

Trebam li uopšte pitati želite li to svojoj deci? 

Pa gde da počnemo? Kako možemo naučiti decu pažljivosti?

6 načina da naučite decu mindfulness-u:

1. Neka bude jednostavno.

Radije koristim reči svesnost ili primećivanje sa svojom decom. Svesna pažnja je primećivanje naših misli, kako izgleda naše telo, šta naše uši čuju i svega ostalog što se oko nas događa i dešava se trenutno.

2. Slušajte zvono.

Lak način na koji deca mogu da uče svesnu pažnju je da se fokusiraju na na ono što mogu čuti. Za ovu vežbu sam koristim zvono za meditaciju tingsha (na slici), ali možete 

koristiti zvono ili aplikaciju na telefon. Recite svojoj deci da ćete reprodukovati zvuk i oni bi trebali da pažljivo slušaju sve dok više ne čuju ponovo zvuk (što je obično 30 sekundi do minut). Ova vežba deluje umirujuće na moju ćerku i na taj način uči da svesno sluša.

3. Imajte prijatelje za disanje

Maloj deci je teško objasniti kako da vežbaju disanje. Daniel Goleman nam pomaže u tome i opisuje učionicu drugog razreda i decu koja rade vežbu „drugar koji diše“: svaki učenik zgrabi plišanca, a zatim legne na leđa sa drugarom na stomaku. Svoju pažnju usmeravaju na uspon i pad plišanca dok udišu i izdašu.

 

4. Stvorite mindfulness ritual spavanja

Spavanje je sjajno vreme da se sa decom vežba mindfulness. Moja ćerka voli da radi kratku meditaciju skeniranja tela pre spavanja – ona ​​zatvori oči, a ja joj kažem da usmeri pažnju na nožne prste, na stopala, na noge, itd. To je smirujući način da se vrati pažnja na telo na kraju dana.

5. Vodite računa o svojim šetnjama

Jedna od naših omiljenih stvari je „svesna šetnja“. Šetamo našim komšilukom i primećujemo stvari koje još nismo videli. Onda šetamo minut u potpunoj tišini kako bi čuli sve što se nalazi oko nas. 

6. Uspostavite praksu zahvalnosti

Verujem da je zahvalnost osnovna komponentamindfulness-a, podučavajući našu decu da cene obilje u svom životu, za razliku od fokusiranja na sve igračke za kojima žude. 
I na kraju, pokušajte da sve bude jednostavno. Pokušajte, dodajte ono što želite, nešto će vam biti interesantno, nešto ne ali svakako je zabavno pokušati.
Do skorog čitanja,
Dragana

Uključite mindfulness u svoju dnevnu rutinu

U prošlom tekstu sam se dotakla fraze „NEprisutno roditeljstvo“ ili „roditeljstvo sa delimičnom pažnjom“. Na osnovnu istraživanja možemo imati uvid kako to utiče na decu, ali zapravo šta je to što možemo učiniti da budemo svesniji i prisutniji???

Šta možete učiniti da ostanete usredsređeni?

Svi možemo imati koristi od zdrave doze pažljivosti ili od ideje da budemo u sadašnjem trenutku. Biti svestan okoline, čak ako je to i nekoliko minuta svakog dana, može biti emocionalno i psihološki korisno za vas i vašu decu.

Biti pažljiv može biti i mnogo teže nego što zvuči, ali postoji mnogo jednostavnih načina za izgradnju pažnje u našoj svakodnevnoj rutini:

  • Pet „zlatnih minuta“. Ova tehnika se često koristi u porodičnoj terapiji. Roditelji svakom detetu posvećuju 5 minuta nepodeljene pažnje dnevno. Bilo da se igrate, grlite, čitate priču ili plešete, dajte prednost kvalitetnom provodu sa svojim detetom svaki dan.
  • Zagrljaji! Fizički kontakt može da učini dete sigurnim i ima direktan uticaj na sposobnost vašeg mališana da razvija osećaj vezanosti.
  • Ostavite mobilne telefone na stranu tokom porodičnog vremena.
  • Kada nadgledate svoju decu, aktivno učestvujte u igri. Zapazite, predložite nove igračke ili pohvalite njihova ostvarenja, ma kako mala.
  • Učestvujte. Sedite na pod i uđite u akciju! Provodeći kvalitetno vreme sa svojim mališanom ojačaćete vezu i pružite važne kognitivne povratne informacije.
  • Budite radoznali. Monotonija svakodnevne rutine nas može zaslepiti od posmatranja svega što se događa oko nas. Tokom ovih ranih razvojnih godina vaše dete se svakodnevno menja .Ne propustite to. Odvojite nekoliko minuta da biste se divili rastu vašeg deteta.

 

U toku je prijavljivanje za besplatnu online edukaciju „Prisutno roditeljstvo“ koja će vam pomoći da osvestite sve što je potrebno kako biste postali svesni šta je to što je potrebno vašoj deci ali i vama.

Prijavite se popunjavam linka koji se nalazi na našoj instagram strani (@learningville.rs)

Teskt preuzet sa blog.kinedu.com

 

Do skorog čitanja,

Dragana

Kako biti prisutan roditelj?

Roditelji su multitaskeri

Roditelji moraju: promeniti pelene, odgovoriti na mejlove, odgovoriti na plakanje beba, paziti na bezbednost dece dok u isto vreme spremaju zdrav obrok i pričaju telefonom organizujući sledeći sastanak…Mnogi roditelji uspevaju- ili tačnije – opstaju zbog svoje sposobnosti žongliranja više stvari odjednom. Ali naša sve veća sklonost za obavljanje više zadataka dovela je do zabrinjavajuće nove pojave koju stručnjaci iz ranog detinjstva nazivaju „NEprisutno roditeljstvo“ ili „roditeljstvo sa delimičnom pažnjom“.

Da li deca to primećuju?

A znali mi to ili ne, naša deca to primećuju. Da bi ispitali efekte ovakvog roditeljstva na dečije ponašanje, stručnjaci Medicinskog centra „Cohen Children“ u Njujorku su tokom 20 minuta posmatrali roditelje (negovatelje) na sedam različitih igrališta. Otkrili su da 74% roditelja nije prisutno, i njihovu pažnju ne ometaju samo mobilni telefoni. Razgovori sa drugim odraslim ljudima činili su 33%, dok je 37% roditelja primećeno da jedu, piju, gledaju u torbu ili čitaju. Grickanje ili odgovaranje na poruke dok se deca igraju možda ne izgleda posebno zabrinjavajuće, ali 30% male dece koja su ušla u istraživanje su se ponašala visoko rizično, uključujući „hodanje po toboganu, bacanje peska, guranje druge dece i skakanje sa ljuljaške“.

Petoro dece „neprisutnih roditelja“ doživelo je pad. Međutim, opasnosti od „neprisutnog roditeljstva“ nadilaze pitanja bezbednosti; Ne obraćanje pažnje na naše mališane može takođe imati negativan uticaj na njihov socijalni i emocionalni razvoj.

Kako se grade neuronske veze kod dece?

Deca formiraju fundamentalne neuronske veze kroz svoje odnose, a prvih 5 godina života su ključne za izgradnju čvrstih neuroloških osnova. Bebe ne mogu dobiti dovoljno od nas i oslanjaju se na emocionalni sistem izgrađen odgovornom komunikacijom (poslužite se i vratite se) kako bi razvilo kognitivno funkcionisanje. Bez naše pažnje, ove veze mogu patiti.

U toku je prijavljivanje za besplatnu online edukaciju „Prisutno roditeljstvo“ koja će vam pomoći da osvestite sve što je potrebno kako biste postali svesni šta je to što je potrebno vašoj deci ali i vama.

Prijavite se popunjavam linka koji se nalazi na našoj instagram strani (@learningville.rs)

Teskt preuzet sa blog.kinedu.com

 

Do skorog čitanja,

Dragana